Tako je govorio Andrić... "Žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta"

Tako je govorio Andrić...

Čovek koji ne voli nije sposoban osetiti veličinu tuđe ljubavi, ni snagu ljubomore, ni opasnost koja se u njoj krije.

Ljubav, kad je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja.

Velika, prava ljubav pokazaće svoju snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanaka, ni bolesti, ni života ni smrti.

Život bez radosti, pokreta i novine i nije život nego golo postojanje, robovanje životu.

Kroz život treba prolaziti sa osmehom stjuardese koja zna da sa avionom nešto nije u redu.

Mnogi imaju neki nesvršen račun sa životom, ali pri tom život je uvek njihov dužnik.

Rana koja se krije, sporo i teško zarasta.

Za život treba mnogo napora i za svaki napor nesrazmerno mnogo hrabrosti.

Smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi.

Da je ćutanje snaga, a govorenje slabost, vidi se po tome što starci i deca vole pričati.

Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje!

Što ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća.

Ljudi male pameti retko se boje da ne budu dosadni.

Zloba i dobrota jednog naroda su produkt prilika u kojima on živi i razvija se.

Nisu svi ljudi tako rđavi kao što to rđav čovek misli.

Razgovora i saveta ima uvek, osim onda kad nam je to najpotrebnije.

Ljudi koji sami ne rade i ne preduzimaju ništa u životu lako gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu.

Žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta.

Ukusno skrojenim i vešto upotrebljenim naborima svoje haljine, žena je osvojila više muških srdaca nego svojom razgolićenošću i svojim slobodnim ponašanjem. To često zaboravljaju i žene same i njihovi krojači.

Svaka žena ima svoju unapred određenu dozu suza koju mora u toku svog života
da isplače.

Priča o Andriću

Osnovnu školu Ivo Andrić završio je u Višegradu, a Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu, u Sarajevu.

U oktobru 1912. započinje studije u Zagrebu, odakle prelazi u Beč, gde sluša predavanja iz istorije, filozofije i književnosti. Zbog slabih pluća i čestih zdravstvenih problema, pisac uskoro napušta prestonicu Austrije i nastavlja studije u Krakovu.

Andrić je kao gimnazijalac bio pripadnik pokreta "Mlada Bosna" i borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda iz Austrougarske monarhije.

Zatečen Prvim svetskim ratom, ubrzo napušta studije, vrativši se u Split, gde ga policija hapsi i odvodi u tamnicu - prvo u Šibenik, a zatim u Maribor, nakon čega mu je određen kućni pritvor u Ovčarevu, iz kog prelazi u Zenicu.

Pisac je studije završio u Gracu. U junu 1924. godine odbranio je doktorsku tezu "O razvoju duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine", a dve godine kasnije postao vanredni član Srpske kraljevske akademije u Beogradu. Njen redovni član bio je od 1939. godine.

Andrić je iza sebe ostavio bogat književni opus. Svoju književnu karijeru započeo je kao pesnik - prvi književni rad, pesmu "U sumrak", objavio je 1911. u "Bosanskoj vili". Tokom boravka u mariborskoj tamnici intenzivno piše prozu, a 1918. sledi delo “Ex Ponto”.

Posle Prvog svetskog rata Andrić se zaposlio u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu. Služba ga je u ranoj fazi odvela u poslanstva u Vatikanu, Trstu, Bukureštu, Gracu.

Radio je u diplomatskoj službi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a zatim Kraljevine Jugoslavije, i u Rimu, Marselju, Parizu, Briselu, Ženevi, Madridu i Berlinu.

To je period plodnog literarnog stvaralaštva i tada objavljuje zbirku pesama u prozi "Nemiri" i pripovetke "Ćorkan i Švabica", "Mustafa Madžar", "Ljubav u kasabi", "Most na Žepi", "Jelena, žena koje nema".

Uoči Drugog svetskog rata - 1939. godine, zbog nesaglasja sa politikom vlasti u Beogradu, napustio je ambasadorsko mesto u Berlinu, vratio se u Beograd i posvetio pisanju.

Književnu veličinu i priznanje u svetu Andriću je doneo prozni opus: romani "Travnička hronika", "Na Drini ćuprija" i "Gospođica", nastali 1945. godine, kao i roman "Prokleta avlija" iz 1954. godine.

Za roman "Na Drini ćuprija" pisac je krajem 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Andrić je prvi i do sada jedini pisac sa ovih prostora koji je odlikovan tim najvišim književnim priznanjem.

Ivo Andrić je umro na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu 13. marta 1975. godine. Sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.

U času smrti imao je nepune 83 godine, a u Andrićevoj beležnici je ostao zapis: "Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah. A kod književnika i svakog 'javnog radnika' dolazi uz to još i odvratnost od glupih i neiskrenih nekrologa koji nas čekaju".

Na osnovu testamentarne volje pisca, 1976. godine osnovana je Zadužbina Ive Andrića, koja i danas vodi brigu o piščevoj književnoj baštini. Zadužbina svake godine dodeljuje Andrićevu nagradu za najbolju pripovetku ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku.

Izvor: Tanjug