Lus Marija Eskobar dugo nije znala ništa o Pablovim poslovima.

- Svakog dana razmišljam o tim ljudima koji su stradali od ruke moga brata. Mislim i na njihove porodice, koje i danas pate i osećaju posledice Pablovih zlodela, iako je on više od dve decenije pod zemljom.

Osamdesetih godina prošlog veka, Pablo i njegov medeljinski kartel započeli su krvavu eru ubistava i surovih odmazdi u slučaju prkosa njegovoj strahovladi. U Medeljinu je 1991. godine stopa ubistava iznosila šokantnih 381 na 100 000 stanovnika. Te godine je, samo u tom gradu ubijeno više od 7 500 ljudi.

Eskobarova meta bili su političari, policijski zvaničnici, pripadnici specijalnih jedinica, novinari i članovi sudstva. To je bio njegov način borbe protiv države, borbe protiv donošenja zakona o ekstradiciji narko-dilera iz Kolumbije u SAD.

Bombe u automobilima, otmice, mučenja i ubistva postali su Pablova svakodnevica. U neuspelom pokušaju atentata na predsedničkog kandidata 1989. godine, Eskobar je išao toliko daleko da je srušio avion. Cesar Gavirija, čovek koji će naredne godine postati predsednik, nije bio u avionu. On nije, ali zato jeste više od stotinu nedužnih putnika.

Na vrhuncu moći, samoproglašeni kralj droge je bio sedmi najbogatiji čovek na planeti, a njegov kartel je kontrolisao neverovatnih 80 procenata svetskog tržišta narkotika.

Lus Marija kaže da osamdesetih godina nije znala ništa o bratovljevim poslovima sa drogom, sve dok jednog dana nije okupio porodicu i rekao da je napravio testament.

- Majka je bila vrlo uznemirena. Upitala ga je: "Sine, šta ti je? Da li si smrtno bolestan?", na šta joj je on odgovorio: "Ja sam mafija. Mafijaši nikada ne umiru prirodnom smrću. Mi umiremo od metka." Tada nismo znali ni šta je mafija. Te noći, majka i ja smo tu reč tražile u rečniku, ali je nismo pronašle.

Realnost ih je ošamarila 30. aprila 1984. godine, kada je ministar pravde Rodrigo Lara Bonilja smaknut po Pablovom nalogu.

- Taj dan je jedan od najužasnijih u mom životu. Tada sam shvatila ko je moj brat i za šta je sve sposoban.

Pokušavala je da ga razuveri, da ga nekako ubedi da skrene sa puta kojim je pošao, zajedno sa majkom, ali Pablo je uvek uspevao da ih ubedi u suprotno.

"Ili mi ili oni", često je govorio.

Lus Marija ni u najgorim košmarima nije mogla ni da pretpostavi da će on, njen brat, ostaviti trajan, tužan i bolan ožiljak u svetskoj istoriji.

Zato se ona i dan-danas izvinjava za bratovljeve grehe.

Prošle godine, na dvadesetu godišnjicu Pablove smrti, održala je misu u katoličkoj crkvi na groblju Hardines Montesakro u Medeljinu.

Ispred crkve, na nadgrobnom spomeniku svog brata, najvećeg kriminalca kojeg je Kolumbija ikada videla, ostavila je papiriće i hemijske olovke. Moli sve da joj ostave poruku oproštaja za grehe koje je Pablo počinio.

- Sedam ili osam ljudi čije su porodice stradale od Pablove ruke su došli. Zagrlili su me, jako. Dok sam plakala, govorili su mi da ne osećaju gorčinu i mržnju prema meni zbog onoga što je Pablo uradio.

I sama je ostavljala poruke izvinjenja na grobovima svih nevino stradalih žrtava. Oproštaj je nešto što nikada neće prestati da traži.

Iako ona na svojoj duši ne bi trebalo da nosi strašne grehe svog brata, porodična istorija i prezime su nešto što je proganja i što se usadilo u njenom srcu. Sram, tuga i pokajanje.

Lus Marija plače svakog dana. Plače jer istovremeno voli i mrzi svog brata, svog "malog Pablita."

Izvor: BBC

Pročitajte i:

Da li znate šta je strašna "narkokorida"?

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.