R.I.P. Vuče...

Poslednjih 28 godina Vuk Bojović bio je na čelu beogradskog Zoo vrta, koji je njegovim radom i zalaganjem prerastao u pravu oazu životinjskog carstva, sa više od dve hiljade životinja, gde rado dolaze i deca i odrasli.

Na mesto direktora zoo vrta Bojović je došao iz Više trgovačke škole, gde je takođe bio direktor. O tome kako je diplomirani vajar stigao u Zoo vrt nije pričao nikada detaljno, osim da to mesto tada nikome nije bilo atraktivno, a da su ga životinje interesovale još od ranog detinjstva, koje je proveo u durmitorskom selu Zminici. U to selo se njegova porodica preselila iz Pljevalja kada je počeo Drugi svetski rat.

Bojović vodi poreklo iz sela Zminica na Durmitoru gde i provodi najranije detinjstvo. Sa tri godine, ostaje bez oca Luke, predratnog učitelja, koji gine kao pripadnik četničkih jedinica. Diplomirao je i magistrirao vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Uradio je tridesetak bisti, među kojima i biste Veljka Vlahovića, Dragana Kovačevića, Stojana Cerovića, Save Kovačevića.

Bio je po diplomiranju prvo slobodni umetnik, zatim profesor u osnovnoj i srednjoj školi. Predavao je i u Višoj trgovačkoj školi u Beogradu, gde je od 1982. do 1986. godine bio direktor.

Kažu da je Bojović zatekao na Kalemegdanskoj tvrđavi ruinu u kojoj je živelo jedva šezdesetak životinja, u užasnim uslovima.

Krajem osamdesetih je iz vrta dva puta uspeo da pobegne njegov sigurno najpoznatiji stanovnik, šimpanza Sami. Potera za Samijem po beogradskim ulicama i krovovima oba puta je imala srećan kraj, a u ubeđivanju šimpanze da se dobrovoljno preda najveću ulogu imao je Vuk Bojović. Mediji su ove događaje danima pažljivo pratili, a stečenu popularnost je Bojović iskoristio da skrene pažnju na uslove u kojima životinje žive i zatraži pomoć da bi se stanje promenilo. Istrajan marketinški rad davao je rezultate, svi su se utrkivali da izveštavaju o vrtu, njegovim transformacijama i direktoru. („Vreme“)

Kada je počeo rat i kada su uvedene sankcije u zemlji je zavladala hiperinflacija. Novac je bio potpuno obezvređen. Bile su to i za Vrt izuzetno teške godine. Cena ulaznice izražavala se u bilionima. Tada je direktor doneo odluku da se ulaz može platiti i ciglama, benzinom, hranom za životinje...

Danas vrt ima više od dve hiljade životinja i postao je, po rečima Vuka Bojovića, brend ne samo Beograda već i Srbije.

Napisao je tri knjige sa pričama iz Zoo vrta, snimio tolike emisije, pisao priče za novine, ali svakog jutra ide u vizitu od kaveza do kaveza. Kažu da to treba videti. Zna šta koju životinju muči, pozdravlja se sa njima, mazi ih kroz žicu, prošeta svim „avenijama, ulicama i sokacima” koje je kao predsednik samoproglašene komisije imenovao. Kao način da se zahvali onima koji su ga podržali, pomogli, pomenuli tamo gde je bilo korisno.

Bulevar Dušana Kovačevića je nastao među prvima, Borin ćorsokak je posvećen šefu Riblje čorbe jer je opevao mnoge stanovnike vrta („Raduje se bela mečka, Bojović joj našao dečka”). Svi koji su nam pomogli poput Filipa Ceptera (kupio žirafu) dobio je tablu. Mada i Elektrodistribucija, Elektrane i Vodovod imaju svoje table, pomogli su... Kasno sam otkrio da je NASA svrstala Milutina Milankovića među deset najumnijih ljudi na planeti, gde su još Mendeljejev, Njutn, ali on ovde ima svoju aveniju“, govorio je Vuk za „Politiku“

O životinjama je uvek govorio samo najlepše: „Na svetu ne postoje uporniji i veći udvarači od životinja. Od njih možete da naučite kako da flertujete, osvajate, ali i da iskreno volite...“ („24 sata”)

„Šta god ko mislio o epskoj, kafanskoj, boemskoj i dinarskoj crti Vuka Bojovića, njegovoj filozofiji života i ideologiji, jedno mu niko nikada nije osporio: održao je zoološki vrt i njegovu funkciju u najtežim vremenima i dao nemerljiv doprinos da Beograd ne izgubi i ono malo duha kojim je nekada fatalno opčinjavao svakoga ko je ovde makar jednom prošetao.“ (N. Vlahović).

Bio je otac Nikole, Luke i Marije.

Ovako su tekli pregovori sa Samijem: