Panker Gvido: Pogled iz narodne milicije

Da bi vam bilo jasno o čemu pričamo i da biste uopšte imali ideju o značaju ove priče (odnosi se na mlade generacije), potrebno je da se prebacimo u osamdesete. Kada smo bili SFRJ. Politički ustrojena drzava, izgrađena na postulatima partizanske borbe u Drugom svetskom ratu. Zemlja koja je „na unutrašnjem planu gajila naklonost prema istočnom bloku, paralelno tražeći pravac nesvrstanosti kroz spoljnu politiku“, objašnjava Gvido. Te godine, 1980. svi su bili kao na iglama. Tito je tek umro, političari su bili nervozni. Omladina je bila nervozna.

Novinar Miloš Vasić („Vreme“, 13. 12. 2007.) taj period opisao je ovako: „Političko-bezbednosna situacija je, dakle, neizbežna i po složenosti prevazilazi kapacitete "subjektivnih snaga", jer se vremena ubrzano menjaju (the times they are a changing, što reče tadašnji američki politički analitičar Robert Cimerman). Možete misliti kako je bilo tadašnjim radnicima unutrašnjih poslova iz Odeljenja za javni red i mir Gradskog SUP Beograd: grafiti i plakati na sve strane, klinci se ponašaju na sasvim nove i nepoznate načine. Rokenrol na koji su službena lica već bila navikla sada je odjednom sasvim drugačiji, a idejnog vođstva i partijske linije o tome nema. Štaviše, oni pametnjakovići iz Državne bezbednosti prave se blesavi i ne primećuju ništa; ne mešaju se. U takvom složenom kontekstu, Odeljenje za javni red i mir GSUP-a Beograd preduzelo je, na osnovu uočenih fenomena, akciju bližeg upoznavanja novih muzičkih trendova među omladinom. Ta će akcija kasnije uroditi izuzetno zanimljivom "Informacijom o pank pokretu i pojavama vezanim za ovaj pokret u Beogradu". Jedna od tih pojava bio je i Gvido. Jedna od tih pojava promeniće Beograd. Promeniće sve.

Pošto se radilo štapom i kanapom, kome je padalo na pamet da mu treba šivaća igla? Grupa ili pojedinci koji su se pojavili u Ljubljani u neko doba kada i punk rock u Jugoslaviji, zaintrigirali su javnost pokusajem spajanja politicke ideologije ratnodobnog nacionalsocijalizma i muzičkog pravca, punk rock. Naravno da nikome nije bio jasan izgled mladih ljudi koji su se okupljali ispred bioskopa „Kozara“ u prolazu Bezistan. Nekome smo bili turistička atrakcija. Naravno, bilo je druženja sa prodavcima semenki i sa fanovima bilijara iz podzemnih kafana i sve je prilično dekorativno izgledalo. Savršeno. Razglednicu da odštampaš.

Ali, to je bilo vreme kad nisi smeo mnogo da talasaš. Da se ističeš. Nije bilo šanse da pošalješ neku poruku kroz novine, o tome šta se zaista dešava u gradu. A i ako je bilo izveštaja sa takvih dešavnaja, državne novine okrpile bi sve aktere i dodelile im adekvatna pogrdna imena.

Sećam se koncerta grupe „Arhivska Zabava“. Mini rok scena Dadov, predgrupa „Tunelu“ i Debeloj Berti. Čuven uzvik basiste „Arhivske Zabave“ na bini: Punk ubber alles. Kao da nije bilo dovoljno ulja na vatri što se nezvanično šuškalo da ima grupa ili individualaca sa adresom stanovanja u Ljubljani, (dakle, ne sa adresom stanovanja u Beogradu), kojima je bila neka strast ili politički motiv da punk rock definisan kao muzički pravac redefinišu dodavanjem kukastog krsta na praistorijskom šerpastom bedžu, kojeg je policija zaplenila ko zna od koga, van Bg, već je po sistemu automatizma prva reagovala, ko drugi, nego policija. Divota, evo nas na samom početku vašeg prvog pitanja. Pretpostavljam da je pod krovom MUP jednoglasno izglasana akcija racija da bi se potvrdila fotelja lokomotive, pa je društvo privođeno. Ime po ime, stan po stan, kuća po kuća. U konkretnom slučaju, policija jeste napravila prekršaj, međutim u to doba zakoni su bili na strani svega šta god je ko mogao makar i laički da nazove čuvanjem bratstva i jedinstva i tekovinom NOR. Današnje generacije ne bi znale da li je termin NOR ime za hambruger, kliker staklenac ili je ipak deseta priča.

U takvoj atmosferi rastao je Đorđe Obradović, u pank krugovima poznatiji kao Đole i Zelenko. Dana 20. oktobra 1980. u 14h, dakle, od Đorđa Obradovića, a danas poznatog kao Gvido (od oca i majke; sa adresom; učenika; itd.) oduzeta je izvesna količina predmeta (21 ukupno) na ovaj ili onaj način povezana sa fenomenom panka. O tome su uredno izdate dve potvrde, koje je potpisao stariji inspektor Dragiša Blanuša (kasnije, između ostalog, načelnik OUP-a Stari grad do 1991. i upravnik Centralnog zatvora 2001). Tu imamo: 41 komad raznih bedževa od pank grupa; više engleskih rok časopisa; tri fanzina "Bez naslova" (njih je Gvido pravio i izdavao); 16 listova sa tekstovima pank grupa; nešto postera raznih pank grupa; nekoliko raznih ličnih pisama i zabeležaka; jedna majica sa kratkim rukavima na kojoj piše "The Clash" i razne sitnice. Potvrda ima i zanimljivu primedbu: "Pretresanje nije izvršeno jer je vlasnik sam doneo tražene predmete." Čuveni Dragiša Blanuša i policija tog vremena imali su pik na vas? Da li ste bili pod prismotrom?

A, ne! Kakva prismotra? OK, možda je nje i bllo u manjem procentu... Možda je njima cilj bio ta tri, četiri dana izdate komande i šta uradiš, uradiš. Ako dobiješ pohvalu, unapređenje, prekomandu, bolju poziciju u MUP, okej, zalužio si. Ali, ničija navalentnost, ničije naređenje, nikada nije dalo rezultate. U bilo kojoj državi.

Pank scena je odolevala raznim pritiscima. Ideje su se razvijale brzinom svetlosti, informacije razmenjivale još brže. U eri fiksnih telefona, bez neta i mobilnog, jedina šansa da budeš u toku bila je da si na licu mesta. Okupljali su se na Tašu, kod „Bezistana“, ispred „dradže“ (dragstor) u Nušićevoj, u parkiću kod Moskve, u restoranima „Zagreb“, „Kasina“, u parkiću kod „Zlatnog papagaja“ (onog istog iz pesme „Orgazma“), u SKC. Bilo je to vreme kada je Gvido započeo „pankfanizam“. A šta je to, ustvari, značilo?

Dobro pitanje. Dakle, bio sam svuda po malo. Od onog uobičajenog dežurnog novinara na koncertu sa aparatom, ponekad sa vokmenom, ako sam mogao da ga pozajmim, preko dežurnog u stanu, čekajući poštara između 10 i 11, preko prijatelja sa kojima sam se čuo telefonom tokom dana, do jednog u ekipi koji je noću izlazio i opet saznavao šta je novo i to prenosio u fanzin kao novinar sa lica mesta. U jednom trenutku ne znaš da li si novinar, član benda, da li imaš privatni život, da li si u pošti pa šaljes ploče za inostranstvo ili si na telefonu i dogovaraš sastanak. I da li ćeš i kada da ovoriš tu bocu piva... Jednostavo nisam stizao. Po citave dane sam to radio.Naravno bile su tu i recenzije kaseta i drugih fanzina. Intervjui su se podrazumevali. Zatim, uvodna reč autora, uređivanje top liste... sve je to činilo fazninasko uređivanje. Mogao sam to da radim i radim opušteno. Obožavao sam da usteđevinu od roditelja odnesem u fotokopirnicu i – kopiram fanzin. A onda prodam fanzin, dobijem nazad usteđvinu i kupim pivo. Ili platim ulaz za koncert. Em sam prodao fanzin, raširio informaciju, em imam za ulaz za disko, em imam za pivo. Pa sta ćes bolje od toga?

U to vreme nastali su prvi pank bendovi: „Tetka Ana“, „Arhivska zabava“, „Humani genocid“, „Defektno efektni“, „Urbana gerila“, „Krvna zrnca. Gvido je svirao u „Arhivi“, kasnije u kultnom „Brainstormu“.

Moj prvi živi susret sa mladim ljudima u kožnim jaknama i našminkanim kosama bio je u Kings Roudu u Londonu. Pamtim, izašao sam iz sabveja (podzemne), „Leicester square station“ (znaju ljudi gde je to) i uputio se do prodavnice „Boy“. Ona je prethodno bila prodavnica kožnih kaiševa, košulja, majici, svega i svačega... Unutra je mirisalo na teleću kožu, pa plus neki pačuli, pa neki mirisi... Uopšte, atmosfera je poprilicno bila drugačija nego u našem beogradskom, državnom butiku „Li Kuper“ (Lee cooper). Dok sam se ja mučio u „Li Kuperu“ da objasnim da hoću crvene ili ljubičaste uske pantalone, a dobijao odgovor da je to žensko, u Londonu su odavno već imali i boje i razne krojeve i nakićene zipovima, kaiševima... Cipele kriperice, majice ručni rad, košulje! Tek to! Ručni rad sa debelim zipovima, sa kaiševima… Krik mode! Deseta slika! U Beogradu ni danas to nemaš! A tek Domenik i Toni. Njih dvojica su držali najpoznatiu radnju sa farbama, gelovima, sprejevima za kosu. Kroz njihovu prodavnicu u severnom delu Londona prolazlo je dnevno, ne znam koliko ljudi. Tu se smjenjivali likovi i likovi... Dan danas čuvam tu kutiju plavog gela iz toga doba i dan danas miriše na gel, iako držim šrafove unutra. Nenadmašni su bili. Mi to nismo imali, ali smo mogli da putujemo „Jugotursom“ i da pratimo londonske novine „New Musical Express“ i „Melody Maker“ i da saznajemo za koncerte. I da kupujemo karte za London i pravo na vikend u London. A pri tome si trosio dinare, kovertovao dinare za funte u najobičnijoj privatnoj menjačnici u podzemnoj, železničkoj stanici recimo, kao „Waterloo“.

Ko su vam bili modni uzori? Vivijen Vestvud?

Sad, u modne kreacije Vestvudove i Malkolma se ne bih mnogo upuštao jer to je programski put, poseban, sebi svojstven, iako je indiretkno uticao na trend u muzici koji su trasirali „Sex Pistols“. Modni uzori bi mogli da budu Johnny, Sioux, „Joey, Joe, Poly, Pauline... Uglavnom članovi bendova koje smo nalazili na „Bravo“ posteru koji je po običaju bivao razgrabljen, u NME, časopisu „Zig Zag“...

Gvido kaže da je pank, pank rok u Beograd doneo samootrežnjenje.

Samo trezvenost, samo odgovornost, samo organizaciju, samostalno ophođenje, samokulturu, SAMOinicijativu, samoizgrađivanje i individualno shvatanje brastva i jedinstva na demokratski način, bez rata, bez ekonomskih sankcija, bez nacionalizma, sa potpunim razumevanjem realne političke i ekonomske situacije u zemlji i pokušajem da se komunikacjom i dijalogom dodje do rešenja, do – prosperiteta, do boljeg života, do ostvarenja zajedničkih ciljeva. I nismo mi nimalo životarili u utopiji zato što se to zaista svakodnevno dešavalo. Hoćete dokaz? Putovali smo po čitavoj Jugoslavji i živeli, spavali i družili se u različitim gradovima po sedam, 15, 20, 30 dana. To je moglo u beskraj da ide. Novac nikada nije bio problem. Krov nad glavom nikada nije bio problem. Putovanje po neki put problem zbog novca za voznu kartu, ali gurali smo. Stopirali. Svega i svačega je bllo. Naizgled lakrdija, ali...