Napisao je i živeo "Ružno pače"

Nakon njegove smrti, od 1893. počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Mnoge studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirčfilda 1901. godine govori se da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.

Ta teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajk. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O.T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu o kom će kasnije biti reči.
Moglo bi se reći da je njegova biografija sadržana u bajci „Ružno pače“. Andersen je rekao: „Ništa ne smeta što se neko rodio u pačijem gnezdu, samo kad se izlegao iz labuđeg jajeta“.
Otišao je u Kopenhagen, bez prebijene pare, u potrazi za poslom, ali se tamo nije proslavio jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Džonesa Kolina koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomodao.

Ostatak porodice je bio loš prema njemu, naročito Edvard. Smatra se da je Edvard bio ljubav njegovog života, ali kako mu ovaj nije uzvratio ljubav, pominje se u mnogim bajkama kao negativan lik.
1828, Andersen je završio gimnaziju i upisao se na sveučilište. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“ , objavljeno 1829. slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad.

Pri poseti Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se, kako je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik, nije dopao. Zatim je počeo pisati romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju.

Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani, „O.T.“ i „Samo guslač“ su bili slabi. Od 1835, pa sve do smrti u malim svicima piše „Priče i zgode“, koje vremenom postižu veliki uspeh.
1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije koja ga je optuživa da je previše cmizdrav a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana.

Međutim, ne bismo se složili s tim. Andesen nije „cmizdrav“, već romantik, a iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti- kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima.

N. A. Dobroljubov je, o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečijim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečiju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavnja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Kraljevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“
Kao što smo već rekli, on je u svoje bajke unosio i mnoge likove iz svog života. Tako su Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ ustvari Henrijeta, kći admirala Vulfa, a u priči „Verenici“ se javnja Riborga Voigtova u koju je dugo bio zaljubljen.
Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875.

Izvor: Poezija