Milan Mladenović - Kao da je bilo sad...

"Čuo sam gromove što preteći hukte,

Vale što svetove spiraju i lome,

Hiljadu bubnjara čije ruke bukte,

Hiljade što šapću a nemaju kome..."

(Bob Dilan: „A Hard Rain’s Gonna Fall)

Moja malenkost odrasla je uz EKV. Najteže i najlepše životne situacije proživljavala je uz EKV. Patila, plakala i radovala se uz EKV. Kao tinejdžerka i kao žena. Kao tada i kao sada. Kao i svi koji su voleli divni glas koji je (s)pevao besmrtne pesme za bend čiji su članovi prerano otišli na onaj svet.

Na ovaj svet Milan je došao 21. septembra 1958. godine. One iste koju su „Idoli“ opevali. Kada je nad Beogradom duvao jugo.

Rođen je u Zagrebu, od oca Spase i majke Danice. Kako mu je otac bio vojno lice, šest godina kasnije se sele u Sarajevo, a 1970. porodica prelazi u Beograd. Leta je provodio u Makarskoj, odakle je njegova majka Danica, a na tamošnjim plažama je i napisao najlepše pesme i stihove. Priznao je da su na njega uticali Dado Topić, Čak Beri, „Kraftverk“i Martin luter King. Imao je unikatnu boju glasa i sasvim specifičnu interpretaciju. Bio je poseban.

Bilo je to davno. Živeo sam u Sarajevu. Bio sam klinac sa naočarama i nosio Tango gitaru ispod miške. Odlazio sam na časove gitare kod čuvenog Garija Garinča. Od njega sam naučio neke akorde“, ispričao je Mladenović, koji je odrastanje u Sarajevu opisao rečima: "Mislim da je ono mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me naravno mlatili i dolazio sam kući krvav, plačući, što je trajalo do 1970. kada smo se preselili u Beograd. U Sarajevu sam imao najboljeg prijatelja Amera, sa kojim sam, idući ulicom, stalno pevao „Bitlse“. Tada sam želeo da kada porastem postanem jedan od njih".

Ipak, njegovi prvi ozbiljni koraci u muzici dogodili su se krajem sedamdesetih u bendu „Limunovo drvo“ koji je nastupao na gitarijadama u Žarkovu i Železniku, u Bloku 45 (tzv. „ROK BLOK”), u Domu omladine, a održali su i dva samostalna koncerta u SKC. Poznatije numere „Limunovog drveta“ bile su: „Da li se sećate?”, „Sedmi krug”, „Oko moje glave”, „Limunovo drvo”, „Ne veruj” i „Gubitak”...

Iako u početku nije imao podršku roditelja za izbor muzike kao životnog puta, ipak su ga podržali već nakon prvog hvalospeva u novinama koji je veoma brzo usledio.

„Kad sam definitivno odlučio da se bavim rokenrolom to se mojim roditeljima uopšte nije dopadalo, ali sam se na kraju izborio da se naviknu na to, a onda bi im bilo drago kada pročitaju moje ime u novinama. Počeli su aktivno da me pomažu i podržavaju. Na neki način kao i svi drugi ljudi, i ja sam savršena mešavina svojih roditelja.

Čini mi se da sam žestok na majku i blag na oca, a kada je reč o fizičkom izgledu, jedino sa sigurnošću znam da sam nos nasledio od tate“, otkrio je svojevremeno magazinu Ćao, a upravo je njegov otac bio glavni krivac za Milanov izbor profesije pošto mu je kupio prvu gitaru i upisao ga u muzičku školu.

Aprila 1980. u SKC, kao predgrupa „Pankrtima“, prvi put se pojavio „Šarlo Akrobata“, u sastavu: Milan i Gagi (gitare), Dušan Kojić-Koja (bas) i Ivan Vdović-Vd (bubnjevi). Posle tog koncerta u bendu ostaju Milan, Koja i Vd. 1981. godine izlazi album „Paket aranžman” - manifest beogradskog novog talasa, kompilacija pesama kultnih rokenrol grupa: „Šarla“, „Idola“ i „Električnog orgazma“. Iste godine izlazi i solo album Šarla „Bistriji ili tuplji čovek biva kad...”. Po broju svirki bili su među najaktivnijim muzičarima u Beogradu...

"Bilo nam je preko glave svih šablona i razbijali smo ih. Išli smo namerno po oštrici žileta", pričao je 1985. Milan. „Osamdeset prva, druga i možda treća bile su veoma interesantne godine jer je tada bila manija žurki po Beogradu i postojao je određeni krug ljudi koji je se ludo zezao. Nešto u vazduhu je visilo, neka dobra atmosfera, svi su bili zajedno i svi su imali simpatije za svoje bližnje. Iz te euforije isplivale su tri beogradske grupe: Idoli, Električni orgazam i Šarlo Akrobata koju smo osnovali Dragomir - Gagi Mihajlović, Dušan Kojić Koja, Vd i ja.

Snimili smo za Yugoton ploču "Paket aranžman", čime smo prestali da budemo demo-bend, već smo postali veoma poznati, prava senzacija. Svuda se pisalo o nama, pošto je svima izgledalo da smo iz istog fazona i da pripadamo istom pokretu. Koja je bio vrlo ozbiljan, Vd je u sve unosio dosta humora i ironije, a ja sam hteo da sve to zvuči kompaktno i melodično. Njih dvojica svirali su veoma slobodno, a ja sam to kočio jer nisam ni mogao pored pevanja da to postignem i sa gitarom.“ (monografija Milana Mladenovića „Dečak iz vode“ autora Flavija Rigonata).

Na početku osnivanja benda „Katarina II“ svirali su bez novca, maltretirali se po vozovima, a Milan nije krio ni da su pojedine njegove kolege neozbiljno pristupale tome što su radili. Govorio je i o "jezivo malom" tiražu prve ploče - 3.000 primeraka, nasuprot sjajnim reakcijama kritičara i javnosti, ističući da nisu imali podršku diskografske kuće.

Grupa je snimila sedam ploča, a kroz njenu postavu prošlo je mnogo ljubitelja rokenrola, međutim najčešće promene dešavale su se za bubnjevima za kojima su bili Ivan Vdović Vd, Ivan Fece Firči, Ivan Ranković, Srđan - Žika Todorović, Marko Milivojević i drugi. Veoma važan i prepoznatljiv pečat ostavili su Margita Stefanović Magi za klavijaturama i Bojan Pečer koji je bio jedan od najtalentovanijih basista svog vremena.

Slava koju je stekao i horda obožavalaca koji su ga pratili nisu mu pričinjavali zadovoljstvo. Milan je želeo da ljudi vole njegovu muziku, a ne njega. Međutim, najupornije su bile devojke koje su ga pratile, ljubile, za njim vrištale. Ipak, iako se o njegovom privatnom i intimnom životu veoma malo zna, poslednje godine proveo je sa Majom Maričić koja je bila njegova najveća životna ljubav, a upravo njoj posvećena je i pesma „Oči boje meda“.

U tom periodu, negde početkom devedesetih njegovo srce po svaku cenu želela je da osvoji i novinarka Luna Lu, a to joj je nakratko pošlo za rukom u periodu kada su Maja i Milan raskinuli. Koliko o njegovim ljubavima, polemisalo se i o tome da li je koristio opijate. Njemu bliski ljudi tvrde da je bio izuzetno odgovoran, strog, posvećen čitanju i nikada narkoman, dok drugi zastupaju mišljenje da je umro od AIDS koji je dobio kao posledicu dugogodišnjeg konzumiranja narkotika.

Oni koji su ga poznavali tvrde da nikada nije preboleo rat na prostorima bivše Jugoslavije i da je upravo to bio konačan potpis na njegovoj smrtovnici. Za vreme opsade Dubrovnika pozvao je publiku da minutom ćutanja oda počast žrtvama i tom gradu, a početkom devedesetih odbio je da nastupa u Banjaluci, što su mu mnogi zamerili.

Zajedno sa nekoliko rokera 1992. godine je pokrenuo jeprojekat antiratnog karaktera „Rimtutituki“ i snimio himnu "Slušaj vamo".

U avgustu 1994. godine, nakon nastupa na festivalu u Budvi, Milan je prebačen u bolnicu, gde mu je ustanovljen rak pankreasa. Nakon tri meseca borbe sa teškom bolešću preminuo je sa svega 35 kilograma.
Njegova biografija "Dečak iz vode", autora Flavija Rigonata, završava rečima: "Za kraj bih rekao samo da mi ni u kom slučaju nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine".
Milan je rođen u Zagrebu, rastao je u Sarajevu, a živeo je i umro u beogradu, petog novembra 1994. godine. Sahranjen je u beogradskoj Aleji velikana na Novom groblju.
Plato ispred Doma omladine u Beogradu nosi njegovo ime, kao i ulice u Zagrebu, Zemunu i predgrađu Podgorice.