Donasje Alfons Fransoa de Sad, rođen u Parizu 1740. godine, bio je Francuz poreklom iz veoma stare aristokratske porodice, slobodar, književnik i, moglo bi se reći, hedonista. Osim svih tih lepih karakteristika, posedovao je još jednu - bio je i malo ćaknut. Njegovo prezime poslužilo je za nastanak reči „sadizam“ u jezicima sveta. O, da – markiz de Sad bio je veoma nevaljao čika.

Međutim, on nije bio iver koji je nekim čudom završio daleko od klade. Njegova porodica bila je sklona slobodnom seksu, biseksualizmu, orgijama i pornografiji. U pokušaju da oporavi klimavi porodični ugled i bogatstvo, stari grof de Sad pokušao je da sačuva sina i od sopstvenih hobija, ali se pokazalo da je to težak zadatak: svi rođaci koji su se starali o njemu u detinjstvu bili su prekomerno slobodarskog duha, a čak i u prestižnoj jezuitskoj školi koju je Donasje pohađao od desete godine, sodomija i javna bičevanja bili su deo svakodnevice.

Sa petnaest godina, mladi Sad je prebačen u vojnu akademiju, nakon koje hrabro i uspešno ratuje u Sedmogodišnjem ratu, stičući tako divljenje i poštovanje okoline. Naočit i šarmantan markiz imao je jak uticaj na ljude oko sebe – mnogi su ga smatrali dopadljivim i prijatnim mladićem.

Međutim, zajedno sa društvenim talentima, upravo tada počinju da se ispoljavaju i njegove neobične i prenaglašene seksualne sklonosti. Pariske prostitutke žale se policiji na loše ophođenje gospodina markiza i Sad u nekoliko kratkih navrata biva zatvaran.

Ne bi li ga se ratosiljao, a ujedno i uvećao sve manje porodično bogatstvo, otac ga ženi buržoaskom miraždžikom, Rene Pelaži de Montrej. Mio i šarmantan Sad veoma brzo osvaja simpatije svoje supruge i uticajne tašte. Brak, međutim, ne dovodi do smirenja njegovih strasti, i on se ponovo upušta u orgije sa glumicama i prostitutkama.

Uprkos tome, njegova tašta, poznata po simpatičnom nadimku “Predsednica”, slepo veruje u njegovu iskrenu želju da se preobrati. Oprašta mu sve ispade i prevare, krijući ih od svoje kćeri, i u nekoliko navrata ga čak izvlači iz zatvora u kome je bio čest gost zbog maltertiranja prostitutki. To blaženo stanje stvari, naravno, ne traje dugo – nakon par godina lagodnog života Sad izaziva svoj prvi javni skandal.

Godine 1768. ni manje ni više nego na Uskrs, ljubazni markiz nudi novac i hranu prosjakinji pred crkvom. Isprva oduševljena gospodinovom milošću, žena pristaje da pođe u njegov zamak, gde je čeka neprijatno iznenađenje. Markiz de Sad je primorava da se skine, golu je bičuje bičem sa devet repova, i ova zabava ga dovodi do orgazma. Nakon toga, on veoma mirno nudi užasnutoj ženi hranu i novac. Ona odbija, biva zaključana u sobu, ali uspeva da pobegne kroz prozor i prijavljuje markiza policiji.

Tašta-Predsednica napokon gubi strpljenje i odbija svaku dalju podršku, ujedno obelodanjujući zetovljeve ispade ostatku porodice uključujući i svoju kći. Međutim, na veliko iznenađenje svoje majke, koja ju je smatrala slabašnom i osetljivom dušicom, u muževljevu odbranu staje markiza de Sad. Uspeva da ga oslobodi nakon samo četiri meseca u zatvoru, i postaje saučesnica u zločinima koji će uslediti, mada za to nikada nije bila osuđivana. Iz zatvorskih dana markiza de Sada sačuvana je obimna prepiska koja svedoči o nežnoj ljubavi i velikoj privrženosti ovog bizarnog para.

No, ipak, u naredni javni skandal markiz se upleo bez pomoći supruge. Godine 1772. u Marseju organizovao je orgiju u kojoj su, osim samog Sada, učestvovale četiri prostitutke i sluga po imenu Letur. Rekreativne aktivnosti na tom skupu uključivale su brojne zabave u troje, pri čemu bi markiz ili bičevao prositutku dok drugom rukom zadovoljava slugu, ili istovremeno opštio sa prostitutkom, vaginalno, i sa slugom analno, ili pak vršio sodomiju nad prostitutkom dok istovremeno oralno zadovoljava slugu.

Samo po sebi, ovo je bio zločin. Pošto direktno zaobilazi reproduktivnu funkciju snošaja, analni seks je bio kažnjavan smrću u Francuskoj osamnaestog veka. Međutim, za markizovu strast prema sodomiji niko ne bi saznao da se tom prilikom nije odigralo nešto daleko bizarnije.

Plaćene devojke su poslužene velikim količinama čokolade začinjenom popularnim afrodizijakom “španskom mušicom”. Ovakvom ishranom markiz je nameravao da ih natera da prde – taj fiziološki proces neizmerno ga je uzbuđivao.

Međutim, prostitutkama je od hrane pozlilo toliko ozbiljno da su posumnjale na trovanje, odbile da pružaju dalje usluge i obratile se policiji sa optužbama za pokušaj ubistva. Iako su se oporavile, te su se prvobitne optužbe pokazale neosnovanima, tokom njihovog svedočenja isplivala je i sodomija.

Markiz je zato prinuđen da od zakona pobegne u inostranstvo, praćen Leturom i novom ljubavnicom – opa! – Anom de Montrej, sestrom svoje supruge. Uprkos tome, Pelaži de Sad nastavlja da brani muža po svaku cenu. Iz perspektive Sadove tašte, ovo je značilo jednu požrtvovanu kći u nesrećnom braku, i drugu čija je čast nepovratno upropašćena – sve to usled delovanja jednog čoveka. Malo je reći da uticajna Predsednica nije baš bila slika i prilika dobroćudne bakute. Naprotiv, uveliko je povlačila sve veze da dragog zeta što pre i što efikasnije uništi.

Ubrzo je uspela da od kralja dobije „letrre de cachet“, neopozivi nalog za hapšenje i pritvor bez suđenja, na neodređeno vreme. Iako je prošlo još nekoliko godina do njegovog stupanja na snagu, to je značilo postepeno sužavanje kruga oko Sada, te uvod u zatvorske dane i – književničku karijeru.

Markizu de Sadu, međutim, u tom trenutku to nije bilo ni na kraj pameti – tokom bekstva u Italiji ponašao se kao sasvim običan turista, obilazeći znamenitosti.

Uzevši u obzir uticaj spomenute tašte gospođe de Montrej, nije začuđujuć podatak da je Sad uhapšen i vraćen u Francusku nakon samo nekoliko meseci bekstva od zakona.

S druge trane, uzevši u obzir lukavost i šarm manipulativnog markiza, ne čudi ni to što je ubrzo ubedio čuvare da je sasvim bezopasan i prijatan lik. Tvrdio je da je njegov zločin samo „trenutno i jednokratno pomračenje razuma“, kajao se duboko i naizgled iskreno, i straža oko ovog uzornog zatvorenika ubrzo je popustila. Par meseci kasnije, Sad je iskoristio njihov nemar za bekstvo. Za sobom je ostavio pisma u kojima čuvarima prepušta svoju vrednu imovinu, zahvaljuje na ugodnom boravku iza rešetaka i blagonaklono upozorava da će ih sve pobiti kao mačiće budu li se usudili da ga prate.

Neko vreme se krio po zapadnoj Evropi, ali je se u decembru 1774. napokon vratio u svoj zamak u La Kosti, gde ga je čekala verna supruga. Napokon ujedinjeni, nisu gubili vreme, već su brže bolje organizovali novu orgiju, grandiozniju i bolesniju od svih prethodnih.

Zaposlili su nekoliko četrnaestogodišnjih devojaka kao služavke u svom zamku, i eksploatisali ih kao seksualno roblje. Nesrećne devojčice provele su šest nedelja u Sadovom zamku i, mada zvanični zapisi ne postoje, pretpostavlja se da su ih markiz i markiza de Sad, zajedno sa još troje članova posluge, svakodnevno prisiljavali na masturbaciju, felacio, sodomiju, vezivanje lancima i bičevanje. Zlostavljanje je potrajalo čitavih šest nedelja, dok roditelji devojčica nisu počeli da se raspituju za njihovo zdravlje i blagostanje.

Seljaci na Sadovom imanju do tada su praštali nestašnom gospodaru perverzne igrarije sa prostitutkama i plemkinjama, ali divljačko silovanje otetih devojčica bilo je sasvim druga stvar. Tračevi i negodovanje su se širili, te su supružnici pokušali da prikriju zločine sakrivajući devojčice na mestima gde niko ne bi obraćao pažnju na njihovu priču. Sumnja se da se jedno od tih mesta nalazilo u bašti zamka, tri metra ispod zemlje. Ako je to tačno, ubistvo se dodaje na dug spisak markizovih brutalnih zločina.

Otac jedne od devojčica upao je na markizov posed i pokušao da ga ubije – spasao ga je jedino neispravan pištolj. U julu 1775. policija je upala na njegovo imanje, ali je uspeo da se sakrije i izbegne ponovno hapšenje. Krug oko Sada polako se smanjivao.

Sve do tada, Sad je bio potpuno nesvestan mogućih posledica svojih postupaka. Odgajan u porodici koja je delila njegove perverzne ukuse, nije verovao da čini išta loše. Takođe, smatrao je da, kao pripadnik aristokratije, ima puno pravo da sa ljudima oko sebe čini šta mu je volja i da niko nema ovlašćenje da ga kažnjava i osuđuje.

Međutim, u trenutku kada je pretnji njegovoj slobodi sve više, počinje da razmišlja na na mogućnost izmirenja sa taštom i zakonom. Godine 1777. arogantno i naivno pretpostavljajući da je oproštaj moguć i protivno savetima advokata, zaputio se u Pariz u nameri da pred društvom i taštom ponovi već izlizanu priču: inače je divan tip i samo se u par navrata malo zaneo.

Naravno, to nije upalilo, i uhapšen je maltene istog trenutka kada je kročio u grad, na osnovu taštinog letrre de cachet. U slučaju markiza de Sada, “neodređeno vreme” značilo je trinaest dugih godina u nekolicini zatvora, među kojima je bila i zloglasna pariska Bastilja.

Uprkos visokom staležu, markizu nije bio stavljen na raspolaganje zatvorski penthaus, već oskudne ćelije veličine 2×3 metra. U tako ograničenim uslovima koji su ga lišavali najosnovnijeg komfora, markizova inače bujna mašta ušla je u petu brzinu.

Upravo u tom periodu Sad počinje da piše i stvara dela po kojima je ostao zapamćen: “120 dana Sodome”, “Žustin, ili Nevolje vrline” i “Filozofije u budoaru”.

Ovi romani predstavljaju mešavinu ekstremne pornografije bazirane na Sadovim već opisanim ličnim sklonostima, i filozofskih rasprava o prirodi greha i vrline, kojima Sad pokušava da odbrani stavove i način života slobodara i ateista.

Nakon oslobođanja, objavljuje ih pod pseudonimom, s pravom očekujući društvenu osudu. Međutim, osim zgražavanja, kasniji kritičari pokazali su zanimanje i za psihoanalitičke i filozofske elemente njegovog dela; “naučni” pristup Sadu kao seksologu pre nego seksomanu, psihologu pre nego psihopati, često je služio kao izgovor da se njegovi romani uopšte čitaju, objavljuju i komentarišu. Istorijat njegovog kritičkog prihvatanja ili cenzurisanja, kao i tumačenja njegovih ekstremnih i neretko užasavajućih poimanja slobode, religije, ljubavi i društvenog uređenja, interesantni su sami po sebi.

Ako ste pomislili da je Sad oslobođen urednim pravnim postupkom, varate se – iz zatvora ga je izvukao početak revolucije i znameniti pad Bastilje. Nakon tog sudbonosnog istorijskog događaja, Sad je proveo još godinu u ludnici, nakon čega se drage volje odrekao plemićke titule i postao građanin de Sad. Ateizam i slobodarstvo pomogli su mu da se uklopi u atmosferu koja je vladala nakon revolucije i jedno vreme je čak zauzimao položaj sudije, što mu je omogućilo da, protivno svim očekivanjima, spasi od giljotine tasta i taštu koji su bili odgovorni za njegovo nesrećno bivstvovanje u zatvoru.

Često je javno nastupao podržavajući ideje Revolucije, ali je uprkos tome optužen za “umerenost” i osuđen na smrt, koju je za dlaku izbegao. U to vreme, žena ga je već bila napustila i živeo je u velikom siromaštvu – ali sa novom ljubavnicom.

Godine 1801. Napoleon naređuje hapšenje anonimnog autora romana “Žustin” i “Žilijet” i Sad je uhvaćen u prostorijama svog izdavača. Suđenje koje je usledilo zanimljivo je po tome što su se optužbe zasnivale na autorovim političkim ubeđenjima – sudije i advokati izbegavali su da spominju skandalozni pornografski sadržaj.

Štaviše, u zapisnicima je zabeleženo da su se ova čestita gospoda mahom složila da su Sadova dela pre svega “dosadna” – poricanje interesantnosti bilo je tada, a i u vekovima koji su usledili, zgodan način da se porekne i erotsko uzbuđenje koje ovi šokantni tekstovi mogu da podstaknu.

Umesto u zatvor, Sad je ovoga puta poslat direktno u ludnicu Šarenton, gde je uz učešće osoblja i pacijenata priređivao javna pozorišna izvođenja svojih malo “čistijih” dela. Osim pozorištem, bavio se, naravno, i skandaloznim ispadima koji su doveli do ukidanja i ono malo preostalih privilegija i maksimalnog ograničavanja slobode.

Uprkos tome, ostao je matori pokvarenjak do same smrti, provevši poslednje četiri godine života u ljubavnoj vezi sa trinaestogodišnjom Madelin Leklerk. Uspeo je da napiše dva toma dela koje je smatrao vrhuncem svog stvaralaštva, ali ih je njegov najstariji sin spalio nakon njegove smrti, zajedno sa drugim rukopisima.

Umro je 1814. godine, i bio sahranjen na svom posedu kraj Epernona.

Lobanja mu je kasnije ekshumirana zarad frenoloških ispitivanja.

Lik i delo markiza de Sada već vekovima su predmet fascinacije koja ne jenjava. Uticao je na brojne književnike i umetnike, ali i filozofe i psihoanalitičare, i prošao dug put od najstrože cenzure do kanonski priznatog autora.

Iako napokon prihvaćen i javno objavljivan u 20. veku, ne prestaje da šokira i zaprepašćuje uvidima u najmračnije kutke ljudske psihe, podrivajući najosnovnije postulate civilizacije.

Izvor: kulturkokoška

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.