I kamen bi zaplakao! Potresna ispovest majke čija je TROGODIŠNJA ĆERKA stradala od NATO bombe: Čula sam Bojanov glas kad je rekao: Joj, majko, Draganu nisam čula...
Nije mogla da ode na sahranu svoje ćerke jer je bila sa ranjenim sinom u bolnici i najteže joj je padao svaki 1. septembar kada su njena i druga deca kretala u školu, a ona nije mogla da vodi svoju Draganu koja je poginula, i kojoj bi baš tog dana bio rođendan. Dragana bi danas imala 28 godina…
Ovog jutra Slađana Dimić, majka devojčice Dragane koja je stradala od NATO bombe prisetila se te najstrašnije noći između 10. i 11. maja 1999. godine kada joj je bomba iz zagrljaja zauvek odvela trogodišnju ćerku…
- Mi živimo stalno sa tim, zarobljeni smo u vremenu od te noći. Za nas više ne postoji sreća, ne postoji radost, ne postoji ništa…
Slađana je objasnila da je njen suprug Siniša bio u rezervnom sastavu policije, te da je bio mobilisan, a da je ona bila sama sa decom u kući – sinom Bojanom koji je pohađao prvi razred, trogodišnjom kćerkom Draganom i sedamnaestomesečnom ćerkicom Tamarom.
- Siniša je bio na terenu, došao je te noći između 10. i 11. maja kada se čula prva detonacija na nekih 100 metara od kuće gde smo stanovali. Bio je umoran došao je sa terena, legli smo da spavamo. Kad se prva detonacija čula, on je odmah ustao i izašao van. Ja sam otišla u sobu kod dece, deca su se probudila, vrištala. Tamaru sam imala u naručju, pošto je bila 17 meseci, Dragana je bila između mene i Bojana, moja ruka je bila preko nje. Zagrlila sam ih dok je Siniša bio vani. Druga bomba je pala i pogodila tu našu kuću gde smo bili, sa tavanice. Čula sam Bojanov glas kad je rekao: Joj, majko, Draganu nisam čula...
Priseća se nesrećna majka i dodaje da nisu znali šta se desilo dok nisu izašli naplje, strahujući da će se kuća srušiti i da će ostati zarobljeni pod ruševinama.
- Mi nismo znali u trenutku šta se sve dešavalo. Vrištala sam, kukala, tražila pomoć, neznajući da je Siniša ranjen, ne znajući šta se mojoj Dragani desilo. Bojana sam držala ja, a Siniša Draganu. Tamaru smo u trenutku spustili u rov i zaboravili na nju. Da, to je taj šok, taj stres gde smo se mi skroz izgubili…
Prema Slađaninim rečima, komšija je izletao iz kuće, jer više nije mogao da sluša njeno kukanje i vrištanje, kako bi im pomogao i tako krvave ih odveo kod lekara.
- Nije imalo ni jedno stako na autu, sve je bilo razbijeno. On je tako krenuo da vozi, ja sam držala Bojana, videla sam da ima otvorenu ranu. Stavila sam moju ruku na njegove grudi.
Za Sinišu nisam ni znala šta mu se desilo. On je pogođen u glavu, bio je sav krvav… On je tako Draganu u rukama nosio do bolnice.
Šta se dalje dešavalo sa porodicom Dimić čija patnja i bol ne jenjavaju već 25 godina, pogledajte u video-prilogu u nastavku:
