Hej, Emina, zašto ga nisi ni pogledala?

Aleksa Šantić je jedan od najpoznatijih pesnika novije srpske lirike. Rođen je 1868. godine u Mostaru, gradu u srcu Hercegovine, gde je proveo veći deo života.

Otac Risto mu je rano umro pa je staranje nad njim preuzeo stric. Imao je dva brata, Peru i Jakova, i sestru Radojku koja se udala za pesnika i Aleksinog prijatelja Svetozara Ćorovića.

Živeo je u trgovačkoj porodici u kojoj nisu imali razumevanja za njegov talenat, pa se, posle završetka trgovačke škole u Trstu i Ljubljani vraća u rodni Mostar.
Stvarao je na razmeđu dva veka i više nego drugi pesnici svog naraštaja povezivao je idejne i pesničke patnje 19. i 20. veka.

"Lep, bogat i školovan bio je na meti brojnih udavača. Međutim on je imao oči samo za lepu Anku, kći fotografa Stjepana Tomlinovića, koja se nedavno doselila u grad na Neretvi. Bio je u stanju da je satima čeka da izađe iz očeve radnje kako bi joj se približio. Delovala mu je kao priviđenje, uvek tajanstvena, sama ili u društvu mlađeg brata. Viđali su se skoro svakoga dana, razgovarali i šetali.

Anka je kasnije priznala Aleksi da je namerno izlazila u isto vreme, da bi ga srela i da bi se bolje upoznali. Od drugih je saznala da objavljuje pesme, pa mu je zatražila primerke „Goluba” i „Nevena”, s njegovim stihovima. A on je, samo za nju, napisao pesmu „Ako hoćeš”, gde joj je ovako pevao:
„Ako hoćeš da ti pjevam / Onu tihu nojcu milu / Razvij tvoju gustu kosu / Mirisavu meku svilu”

Na njegovo iznenađenje, Anka mu je pročitanu pesmu vratila bez reči, na šta je on zanemeo. A onda, kad je devojka krenula iznenada se okrenula i vragolasto mu dobacila: „Što se tiče onoga, ako hoćeš, odgovor je... hoću!”. Potom je otrčala niz ulicu.
Romansa bogatog Srbina i katolkinje iz Like, skromnog imovnog stanja, nije nailazila na odobravanje mnogih od kojih je većina verovala da je to samo želja devojke da se dobro udomi. Njih dvoje se, pak, preterano nisu osvrtali na glasine niti su krili ljubav, ali se njegova porodica sve više protivila, sad već izvesnom braku s inoverkom, kako su je zvali. Anka je, čak, pristala da pređe u pravoslavlje, ali je izostao blagoslov Aleksine majke. I ne samo to, ona je u očaju otišla korak dalje i zaklela sina da se ne ženi „strankinjom”, inače će „crni pokrov biti njihovi svatovi”.

Nesrećnog pesnika potresle su i pokolebale majčine kletve, pa je raskinuo vezu s devojkom. Međutim, patnja je ostala i on joj je posvetio većinu svojih ljubavnih pesama. Osramoćena i ostavljena devojka, udala se posle godinu dana i zauvek napustila Mostar. Njeni svatovi prošli su pored kuće Šantića, na Brankovcu, a pesnik je udaju voljene posmatrao s prozora sobe, ne krijući suze." ("032info")

Najveću pesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910. godine kada su i nastale njegove najlepše pesme. Šantićeva poezija je puna snažnih emocija, ljubavne tuge, bola i prkosa za socijalno i nacionalno obespravljen narod kome je i sam pripadao.

Njegova muza je na razmeđu ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda.
Ljubavna poezija mostarskog pesnika razvila se pod jakim uticajem sevdalinke. Ambijent njegovih ljubavnih pesama je ambijent bašta, behara, hamama, šedrvana...

Devojke koje su u njima pojavljuju se okićene đerdanima, bajne su i izazovne ali ipak skrivene lepote. Takva je pesma "Emina", a njen duh je toliko pogođen da je ušla u narod i peva se kao sevdalinka.

„Aleksa Šantić, mit koji i dalje leluja Mostarom, krije se po sokacima i šapuće stihove pesama “Emina”, “Hasanaginica”, “Ostajte ovde” i “Veče na školju”. Ljubav njegove poezije krila se u baštama okupana sevdahom, pretvarala se u opojnost cveća, a lepota je u njegovim stihovima bila skrivena, tiha, ali izazovna. Posmatrao je očima čežnje ženu koja nikada nije bila pod njegovim prstima, udaljenost je stvarala strah od lične promašenosti i utapala svoj nemir u možda najdirljivijim pesmama, koje su se toliko odomaćile da su se počele pevati kao narodne – “Emina” i “Na izvoru”. ("Wannabe“)

“Bio se zaljubio i verio jednom devojkom, a njegov najbolji prijatelj Dučić molio ga je da se ukloni od te devojke, i to se dešava u životu među prijateljima, i Dučić se bio u nju zaljubio. On se uklonio zato što je voleo svoga druga. A Dučić je jedno vreme bio vodio ljubav sa tom devojkom, ili je tako izgledalo, i onda se povukao i otišao u diplomatiju. Šantić je ostao sam u Mostaru i nikada se nije ženio”, rekao je Miloš Crnjanski.

U ljubavnim pesmama najčešći motiv je čežnja. Pesnik sve svoje drage posmatra iz prikrajka pa čežnja najčešće prerasta u tugu zbog neostvarene ljubavi i promašenosti muškog života.

Tako je nastala i "Emina": Kad ju je pesnik video, u trenu kad joj je vetar podigao veo, imala je 14 ili 15 godina. I to je bilo sve. Od tog lahora koji je podigao zavesu s čudesne lepote, nastajala je jedna velika legenda. Ali, sam je život imao svoje tokove: kad je pesnik uz svoje stihove ispisao i notni zapis, i kad se pesma s rađanjem novog stoleća zapjevala u sokacima malenog grada, devojče je - kako kaže narod – izašlo na glas! Otac joj je bio vrlo ugledan imam Sefić efendija, učitelj u ondašnjoj osnovnoj školi.

Otac je, zbog „glasa“ što se širio o lepoti njegove Emine, odvojio kćerku od djetinjstva i najverovatnije dogovorio, po običajnoj proceduri, brak s pristalim mladićem obećane trgovačke budućnosti. Mladić se zvao Avdaga Koluder. (iz knjige Ibrahima Kajana "Grad velike svjetlosti. Mostarske vedute)

Šantić je bio je jedan od osnivača kulturnog lista "Zora" kao i predsednik Srpskog pevačkog društva "Gusle". Tu je upoznao i družio se sa poznatim pesnicima tog doba Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Ðikićem...
Aleksa Šantić je umro 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru od, tada neizlečive bolesti, tuberkuloze.

Izvor: wikipedia