Znam ja koliko su komplikovani razgovori sa naučnicima i doktorima, kad nije vaš fah i kad morate da prenesete ljudima „šta je pisac hteo da kaže“. Imala sam malu tremu od Bursaćevih odgovora, ali ovaj veliki um stoji čvrsto na zemlji i priča tako da ga ceo svet razume. Laknulo mi, pravo da vam kažem, jer ovako imate priliku da neposredno upoznate ovog super čoveka.

Šta za "obične" ljude znači stvaranje ovog mišića?

- U budućnosti, vestački mišići napravljeni od ljudskih ćelija bi mogli naći primenu u lečenju velikih povreda i trauma, recimo u saobraćajnim nesrećama ili kad se značajan deo mišića mora odstraniti, kao na primer pri hiruškom odstranjivanju raka. Njihova upotreba bi bila ograničena na zamenu jednog ili nekoliko mišića na istoj lokaciji u telu. Bolesti koje obuhvataju ceo mišićni sistem, kao na primer različite vrste distrofija ili patoloski gubitak mišićne mase usled starenja i drugih bolesti, ne mogu se lečiti ovim lokalizovanim pristupom. U takvim slučajevima bi lekovi i genske terapije bile efikasniji pristup lečenju.



Bursać i njegov tim proveli su sedam godina na stvaranju skeletnog mišića, a već više od 10 godina rade i na izgradnji veštačkog srčanog mišića! Glavne osobine novog skeletnog mišića su superiorna snaga kontrakcije i mogućnost samo-regeneracije kad je mišic povređen.

-Jedna od mojih dužnosti (ili privilegija) profesora na fakultetu je i da rukovodim laboratorijom u kojoj se odvijaju istraživanja pod mojim mentorstvom. Tako su članovi “mog tima” članovi moje laboratorije, koja se sastoji od petnaestak doktoranata, postdoktoranata, hirurga i laboratorijskih tehničara. Osim toga, na ovom projektu imamo i saradnike iz drugih laboratorija uključujući istraživače koji se bave rastom krvnim sudova u raku.

Nenad Bursać završio je Elektrotehnički fakultet u Beogradu 1994. godine, sa prosekom 9,82 i sa bratom blizancem Predragom otišao u Ameriku. Doktorirao je 2000. godine na Odeljenju biomedicinskog inženjeringa Univerziteta u Bostonu, a postdoktorske studije završio je 2003. na odeljenju biomedicinskog inženjeringa Univerziteta „Džon Hopkins“. Od 2003. godine radi na Univerzitetu „Djuk“. Kao i svaki, i njegov početak bio je težak.

-Prvih nekoliko godina su bile prilično teške jer sam morao da organizujem celu laboratoriju od nule, objavim prve naučne radove sa svojim timom, dokažem se i dobijem finansijsku podrsku od države, organizujem i predajem nove predmete. Vremenom naučite posao i stvari postanu malo lakše, ali je i dalje posao profesora na prestižnim univerzitetima kao „Djuk“ kompleksan i stresan.

Ipak, pamet se još nagrađuje, te je doktor nanizao zavidan broj američkih priznanja, između ostalih i za „celokupan istraživački rad“. Iako je posao zahtevan i naporan, ima vremena za suprugu Aleksandru i dvoje dece. Leti je u Beogradu, uživa sa prijateljima i porodicom. Za njega, nauka je danas...

-Izuzetno napredovala, ali i postala veoma ovisna o finansijskoj podršci. Većina naučnika troši veliki deo svoje energije u konstatnim nadmetanjima, ne bi li obezbedila finansijsku podršku države ili kompanija I privatnih lica. Bez obzira koliko su ideje dobre, ako se ne obezbede sredstva za istraživanje, one se nikad neće ostvariti.

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.