Dostojevski...

Na današnji dan 1821. godine rođen je Fjodor Mihajlovič Dostojevski, jedan od najvećih ruskih i svetskih književnika, čije je delo u 20. veku postalo neiscrpan izvor za najraznovrsnije književno-teorijske, estetičke, psihološke i filozofske studije i tumačenja. Uticao je na ukupnu evropsku i američku književnost, a posebno su se na njega pozivali ekspresionisti u književnosti i egzistencijalisti u filozofiji ("Zločin i kazna", "Braća Karamazovi", "Bedni ljudi", "Poniženi i uvređeni", "Zapisi iz mrtvog doma", "Idiot").

Teške životne priče, tužnih očiju i duha koji ne zamire, Fjodor Dostojevski je ono što je napisao: „Lepota će spasiti svet“.

„Zločin i kaznu“ sam pročitala u šestom osnovne, „Idiota“ u osmom. Ne zato što sam mnogo pametna, nego zato što mi je tata rekao: „Posle njega, sve knjige će ti biti kao limunada.“

A ja ne volim limunade. Volim Dostojevskog.

Rođen je 11. novembra 1821. godine u Moskvi. „Sama porodica Dostojevski je vodila poreklo od starog litvanskog roda, čiji se značajni predstavnici spominju u 16. veku u raznim dokumentima jugozapadne Rusije.

Mnogi od članova porodice steklи su ugledne položaje kojima su se izdvojili kao članovi glavnog tribunala, kao plemićke starešine, sudije, oficiri, pa čak i episkopi. Međutim, pred kraj 18. veka rod Dostojevski je bio istisnut iz redova zapadnog plemstva zbog odbijanja katoličanstva, i od tada beleže znatan pad i siromaštvo.

Ali je samo jedan član porodice uspeo da izgradi svoj život na način na koji je to oduvek želeo i koji je potpuno samovoljno koračao kroz život. U pitanju je otac čuvenog pisca Fjodora Dostojevskog Mihail Andrejevič. Završio je Medicinsko-hiruršku akademiju u Moskvi i radio je kao lekar prestoničke sirotinje. Međutim, to zanimanje nije odgovaralo naravi Mihaila Andrejeviča jer je bio jako naprasit i razdražljiv a ujedno uporan i neumoran radnik koji je ponekada mrzovoljno izvršavao svoju životnu dužnost. Ali pored svega ovoga, vazno je napomenuti da se je on odlikovao krajnjim tvrdičlukom i bio težak alkoholičar.

Sve ovo što je do sada napomenuto o tom čuvenom Mihailu Andrejeviču, jako je važno za dalji razvoj samog Fjodora Dostojevskog i njegovog detinjstva u kome je preovladavala očeva mračna narav. Na osnovu ovoga vidimo da Dostojevski nije imao srećan i pun vedrine ispunjen život kraj svoje porodice, te je zbog toga izbegavao da pred svojim prijateljima razgovara o svom ocu, koji po njemu nije zaslužio nijednu vrstu pažnje.

Ali na drugoj strani je bila njegova majka o kojoj je uvek govorio toplo i s ljubavlju, izrazavajući na taj način veliko poštovanje prema svojoj majci koja je volela poeziju, pri tom uživajući u romanima, ali se isto tako odlikovala muzikalnošću, pevala romanse i pesme uz vlastitu pratnju na gitari, te iz ovoga možemo videti zašto je Dostojevski drugačije doživljavao svoju majku, koja je, za razliku od njegovog oca, bila heroina osuđena na tešku sudbinu u svom stvaralaštvu.

Njegova porodica je i te kako poštovala stare običaje i pridržavala se svetih obreda, te je zbog toga Dostojevski imao mogućnosti da upozna izvandredne spomenike ruske arhitekture i narodnog slikarstva. Veliki uticaj na Dostojevskog ostavila je knjiga po kojoj ga je majka učila da čita i piše – zbornik priča iz „Starog" i „Novog zaveta". On je u njima video izuzetne tvorevine pune dramatike i lirike.

U nizu tih legendi, posebno ga je očarala „Knjiga o Jovu", pričom o nevinom patniku, koji je podneo teška iskušenja što mu ih je Bog poslao: smrt bliskih, propast, siromaštvo. Na drugoj strani je važno napomenuti da je imao naklonosti prema antičkoj kulturi koju je na nabolji mogući način upoznao preko: Šilera, Getea, Puškina. Naročito je značajno njegovo interesovanje za Puškina koji je maestralno objašnjavao ruski duh, ali je Dostojevski rano zavoleo i ljude od moralnog podviga, nosioce čistog srca i visokog ideala.

Dostojevski je svoje stvaranje usmerio u oblasti etike, ali mu je u tom stvaranju bio lik njegove majke kao oličenja moralne lepote i dobrote.“ („bulevarumetnosti.rs“)

Godine 1846. pojavio se njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“.

Dostojevski je uhapšen i zatvoren 23. aprila 1849. pod optužbom da je učestvovao u revolucionarnim aktivnostima protiv Cara Nikolaja I. Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog.

Presuda je glasila: „Inžinjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji - osuđuje se na smrt streljanjem“.

Posle lažnog streljanja gde su mu vezane oči i kada je ostavljen na hladnom vremenu da čeka na hitac odreda za streljanje, Dostojevski je pomilovan i upućen na prisilni rad u radnom kampu „Katorga“ u Omsku, u Sibiru. Osuđen je na osam godina robije.

Tokom tog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu. Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu.

Taj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.

Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. i odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata.

U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se.

Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.

Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao. U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem.

Dostojevski je u to vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867.

U tom periodu je napisao najveća dela. Od 1873. do 1881. izdaje, ovog puta uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh.

Za vreme srpsko-turskog rata 1876-1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima. Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi.

Dostojevski je 1877. održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga.

Dostojevski je preminuo u Sankt Peterburgu, 9. novembra po novom, odnosno 28. januara po starom kalendaru 1881. godine od posledica krvarenja izazvanog epileptičnim napadom. Sahranjen je na groblju Tihvin pri manastiru Aleksandar Nevski.

Koliko je Dostojevski bio važan za svoj narod i za svoju zemlju, pokazuje podatak da je na njegovoj sahrani bilo više od 40 000 ljudi i mahom je to bila omladina i studenti.

Ukoliko posetite grob Fjodora Dostojevskog, videćete epigraf iz romana „Braća Karamazovi":

„Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi". (knjige.pravac)

Pročitajte i:

Usrećio je milione dece, a on je bio najnesrećniji dečak na svetu...