Danijela – Prva dama srpske trube

Danijela Veselinović iz Arilja sa svojim orkestrom koji nosi njeno ime prva je dama koja se nadmetala za Zlatnu trubu na 54. Saboru trubača u Guči, ove godine. Osim toga, Danijela i prva dama koja je uopšte nastupala na Saboru u njegovgoj istoriji. A truba je, kaže, ženskog roda.

Danijela Veselinović dobila je trubu od oca kada je imala samo osam godina. Završila je nižu i srednju muzičku školu u Kraljevu, a trenutno je na trećoj godini na novosadskoj Akademiji umetnosti. Ali, nije bila jedina u porodici koja je zavolela taj instrument. Naklonost ka muzici pokazali su i njena braća Slobodan i Bojan, pa su 2003. osnovali orkestar koji nosi njeno ime.

- Truba je u moj život ušla sasvim slučajno, kao igračka. 2003. godine, kada sam imala samo osam godina, moj otac je kupio trubu da bi on svirao. Međutim, ja sam se zainteresovala i prve tonove na trubi počela sam lagano propirivati, a onda su i moja braća Slobodan i Bojan krenuli da se interesuju za muziku. Slobo je uzeo tenor, a Bojan bubanj. Potom smo pitali braću od ujaka da li bi oni hteli da sviraju. I polako je sve krenulo, kao igra, a potom preraslo u nesto ozbiljnije.

Danijela je kuriozitet jer u Srbiji nema mnogo žena koje sviraju trubu, a naročito vrstu muzike koju izvodi Danijelin orkestar.

- Mislim da je truba ženski instrument ( ta truba, ženskog je roda), što se u Srbiji ne može baš reći jer su većina muškarci. I jedinstveno je da žensko predvodi orkestar u kome su sve muškarci. Nije lako, ali mogu reći da nemam problema jer su u orkestru i moja braća. S obzirom na to da su svi u orkestru muzički obrazovani, ne zadržavamo se samo na srpskom narodnom kolu i pesmi, što je karakteristično za trubački orkestar, već sviramo i druge muzičke žanrove.

Tehniku sviranja usavršila je školovanjem i u tome je njena mala prednost u odnosu na druge takmičare. Podrška roditelja je bila presudna u njenom životu.

- Volim umetnost, divan način da čovek ispoljava osećanja, emocije, ideje.. I da ne sviram trubu, muzika bi sigurno u mom životu imala posebno mesto! Od 2003. godine smo uvek u Guči, nekako je to normalno za nas jer od malih nogu tamo sviramo. Porodica i prijatelji nam požele sreću i dobar provod. Tokom ovih 12 godina svirali smo skoro u svim krajevima naše zemlje i van nje. Na raznim veseljima, proslavama, festivalima, koncertima, takmičenjima.

A na jednom od tih putovanja, tačnije, na prvom nastupu u čuvenoj Guči, Danijela je dobila kompliment kakvim malo ko može da se pohvali.

- Bobana Markovića upoznala sam u Guči 2003. godine, kada sam prvi pu zasvirala tamo. Nakon mog nastupa, na sceni se pojavio čuveni Boban s trubom u rukama. Prišao mi je i dao trubu, rekavši: " Ti si mala trubačka princeza!“

Danijela kaže da svaka muzika može da se odsvira, samo ako se za to ima želja.

- Sviđa mi se muzika Dejana Petrovića, njegova ideja koja se dobro prihvatila. Volim jako da slušam Chuck Mangione. I stvarno, svaka muzika može da se odsvira ako se to želi, hoće i voli. Ali, naravno, bez rada i vežbanja ne može se postići uspeh.

Srbija ima dobru trubačku tradiciju koju ne treba prekidati, smatra „trubačka princeza“.

- Imamo dobrih trubača i orkestara, što se i pokazalo na ovogodišnjem Saboru i prethodnih decenija. MIslim da tradiciju od pola veka, kolko postoji Sabor u Guči, ne treba gasiti, već tu kulturu uzdizati i usavršavati.

Sabor je završen, raspust je u toku, leto u jeku... Planovi?

- Studiram, pored toga predvodim svoj orkestar, a sviram i u raznim sastavima. Leto kada dođe, kreću takmičenja sa orkestrom i aktivniji nastupi. Nemam mnogo slobodnog vremena, ali svaki trenutak gledam da iskoristim sa porodicom i prijateljima. Planovi? Želim da završim Akademiju i uporedo usavršavam orkestar, pa ćemo videt za dalje...