Nenad Radulović rođen je u Beogradu 13. septembra 1959. godine. Odmalena je pokazivao sklonost ka muzici i humoru. "Bio je poseban od kada se rodio, sa nepunih pet godina imao je neki svoj svet, voleo je muziku i svaki ton, gde god nešto udari", rekla je njegova majka u jednom intervjuu.

„Krasila ga je neiscrpna energija, radost, igra, a život mu je bio baš onakav kao što je i govorio: "Savršeno organizovani haos!" Bio je veoma emotivna osoba i sve što je pisao zapravo su balade. Tek kasnije je pojedinim pesmama dodavao brže ritmove. Obožavao je da se druži, masovno su se okupljali na keju, živeli su uz gitare i vino... „

Sedamdesetih godina bio je član hora "Španac", a nešto kasnije postao je i član "Krsmanca". Voleo je društvo i činio je sve da se oni dobro osećaju. "U to vreme družio se sa više od 80 ljudi, svi zajedno su odlazili na Savu i Dunav, donosilo se vino i po šest ili sedam gitara, svako je imao neki svoj performans u to vreme, a sve je to rađeno samo za društvo i okolinu", priča brat prerano preminulog pevača Željko Radulović.

Neša je karijeru započeo kao pevač i vođa pop-rok benda „Poslednja igra leptira“ 1979. godine.

Prvo čega su se dohvatili kao grupa je, zapravo, kantri muzika, nosili su one karirane košulje, a preko nje je oblačio štrikane džempere iz sela Zabojnice kraj Kragujevca, odakle mu je otac. Ponosio se svojim poreklom. I nikada nije pravio koncerte, nego žurke, kako je voleo da ih zove, silazio je među publiku...
Sve se spontano dešavalo, potekli su bukvalno iz naroda, nije ih projektovao neki menadžer, svirali su na ulici, voleli su da prave performanse na otvorenom, noću, ispred FDU...

Svoje nastupe voleo je da započne stihovima: "U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge i meni i njemu krila se stežu", a ljudi su pričali da si mogao biti i na pet koncerata zaredom, a da ti se čini da si zapravo prvi put. Baš kao što se desilo i s prvom zvaničnom svirkom u Domu sindikata, kad su se danima na blagajni nizale nalepnice - RASPRODATO, dok su ih tapkaroši ljubili i na rukama nosili... Improvizovao je, glumio na sceni i nikada čak ni on sam nije znao kako će sve to da izgleda.“

1982. pojavljuje se prvi album grupe “Poslednja igra leptira” – “Napokon ploča”. Pesme “Nataša” i “Vrati se” postaju klasika jugoslovenske pop produkcije svih vremena. Bez ijednog plakata, bez reklame,grupa u roku od nekoliko meseci petnaest puta puni veliku salu Doma sindikata. Tako počinje bajka i veliki uspon ove grupe.

Njegova majka je jednom ispričala: „Često je umeo da zaboravi gde je ostavio ključeve od stana, pa je tako jednom u Domu sindikata, pevajući "Natašu", na stihu "ostao je ključ od stana" uzviknuo: "Ej, mama, ključ je kod komšinice!". Svi su počeli da se smeju, misleći da se radi o šaljivoj upadici, a ja pokrila rukama lice... Džep mu je uvek bio prazan, govorio je: "Ma, biće para...", a onda dolazio kod mene da mu dam dve "crvene".

Sa drugom pločom koja izlazi 1983. godine “Ponovo ploča & druge priče” nižu se hitovi kao što su “Dvadeset i dve”, “Sličuge”, “Hvala ti”… Na proleće 1984. godine grupa kolektivno odlazi u Pirot na odsluženje vojnog roka, gde će u miru, daleko od estradne gužve, uraditi pesme za novi album.

Nakon trećeg albuma “Opet ploča – srce od meda” i četvrtog izdanja “Grudi moje balkanske” 1986. godine obeležili su hitovi “Umiru jeleni”, “Grudi balkanske”, “Taksi”, “Krug”…

Peti album “Zajedno smo piškili u pesku” objavili su 1987. godine, a krajem 1989. godine Neša objavljuje solo album, parodiju na narodnjake – “Niko nema što Piton imade” i postaje Slobodan Đorđević Piton. To je bilo i poslednje što je uradio u svojoj jedinstvenoj karijerii, a u u okviru tog projekta je nastala i serija emisija za "Indeksovo radio pozorište“.

Počeo je da radi na novom albumu, ali je uspeo da snimi pesmu samo "Modra bajka“ pre nego što se razboleo i umro od tumora.

Samo dan pred smrt na lekarskom receptu ostala je zapisana njegova rečenica koju i dan danas mnogi pamte: “Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam. A, kad dođe vreme za putovanje, kupiću karte za dobra mesta”

Nenad Radulović preminuo je 12. februara 1990. godine, a samo dvadeset minuta pre nego što će umreti, brat Željko ga je pitao kako je, na šta mu je Neša odgovorio: "Pa, ne mogu baš da igram fudbal."

Plato ispred Ustanove kulture "Palilula" u Beogradu, od 17. decembra 2011. godine, po njemu nosi naziv Plato Neše Leptira.

„Veoma se plašio leptira! Molila sam ga, kumila, kupovala mu poklone, ali nikada nije smeo da mu priđe“, rekla je njegova majka u jednom intervjuu.

Izvor: Kurir, Telegraf

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.