Mletački trgovac: Doneo je začin koji je podigao Veneciju

Godine 1173. mletački trgovac Romano Mairano, suočen sa bankrotom, tražio je izlaz iz očajne situacije u kojoj se našao. Tokom decenijama duge karijere, Mairano je preživeo svakakve avanture i mogao je biti zadovoljan što je uopšte živ.
Nakon što je preživeo masakr u Konstantinopolju, gde je sva njegova posada ubijena, a brodovi konfiskovani, Mairano je morao da se tako finansijski slomljen vrati u Veneciju. Da bi se izvukao iz dugova i povratio bogatstvo, Mairano je osmislio rizičan plan, da pokrene trgovinu jednim od najskupljih dobara - biberom.
Mairano je bio hrabar, ali ne i lud. Slični podvizi obogatili su brojne mletačke trgovce pre toga. Njegovi preci plovili su za Aleksandriju, deltom Nila, Arapskim morem i dalje. Aleksandrija je u to vreme predstavljala most između Istoka i Zapada, tačku u koju je stizala luksuzna dobra kao što su svila, parfemi, drago kamenje i iznad svega - azijski začini.

Za dovoljno hrabre Mlečane, Aleksandrija je predstavljala put ka bogatstvu.
Ali, kakva nagrada, takve i opasnosti. Sudbina ovih trgovaca zavisila je od milosti ili nemilosti prorodnih sila ćudljivog mora, pirata I surove politike doba. Nisu postojala osiguravajuća društva, obalske straže niti iko ko bi ih zaštitio od neprijatelja Venecije, na koje su mogli da nalete usput.
Mairano konkretno, morao je da posluje u muslimanskoj zemlji, protiv koje je cela Evropa vodila rat, i čiji je vladar bio niko drugi do Saladin - najveći neprijatelj krstaša, ali ujedno i veoma obrazovan i liberalan vladar.
Sreća se ipak osmehnula Mairanu kada mu je bogati prijatelj pozajmio novac. Ka Aleksandriji se zaputio brodom natovarenim drvetom, a vratio se sa začinima. Na kraju je uspeo da otplati dugove, ne kešom, već biberom. Ono što mu je ostalo, prodao je u Veneciji za višestruko veću cenu.
Da bismo razumeli kako je Venecija postala ono što je danas, neophodno je pogledati ka jugu i istoku. Brojni trgovci, kao Mairano, godinama su putovali u daleke zemlje odakle su donosile robove, tekstile, vino, žito, metale I drugu vrednu robu, od koje su začini bili ubedljivo najvažniji.
Dok su začini prenošeni iz južne i jugoistočne Azije gde su gajeni, do svog odredišta u Evropi, njihova vrednost je eksponencijalno rasla. Bili su mali, lako prenosivi,nekvarljivi i što je najbitnije - neverovatno traženi.
Visoko srednjovekovno društvo gajilo je nezasit apetit prema začinjenim sosevima i gurmanlucima, najviše zbog toga što je ono što se nalazilo na stolu plemića slalo poruku o njegovom ukusu i uticaju.
Od svih začina, biber je bio najcenjeniji i najtraženiji. U Mairanovoj eri, mletački trgovci prodavali su u Londonu pola kilograma bibera za prosečnu nedeljnu platu. Ta cena stavila je biber po važnosti rame uz rame sa dvorcima i grbovima porodica.
Nakon što je biber prvi put stigao u Veneciju, proširio se po celoj Evropi. Galije i barže su razvozile iz čuvenog italijanskog grada dragoceni začin ka Nemačkoj, Francuskoj,Londonu i Brižu.
Kao i za svaki uspešan posao, lokacija je bila presudna. Zbog svojih dobrih odnosa sa Vizantijom u ranom Srednjem veku, mletački trgovci imali su privilegiju pristupa kopnenim trgovačkim rutama ka Aziji. Nakon slabljenja Vizantijskog carstva, Mleci su osigurali naklonost muslimanskih zemalja i na taj način očuvali svoju poziciju na tržištu istočnim dobrima.
Kako se Evropa razvijala, trgovina začinima je pratila u stopu. Mairanovo putovanje otvorilo je put uspostavljanju regularnog sistema konvoja koji su prevozili začine. Ove flote prenosile su do 300 metričkih tona začina i bile su praćene vojskom koja ih je štitila od pirata.
Zbog trgovine sa muslimanskim zemljama, brojni ugledni ljudi Venecije su 1322. godine po odluci pape ekskomunicirani iz Rimokatoličke crkve, jer su prekršili papsku zabranu trgovanja sa "nevernicima".
Ova epizoda pokazala je sposobnost Mlečana da balansiraju u složenoj politici religije i finansija. Gradska sinjorija (skupština plemića i velikaša) povinovala se papskom naređenju ukinuvši direktnu trgovinu sa Aleksandrijom.

Umesto toga, mletački trgovci plovili su ka Jermeniji, maloj hrišćanskoj enklavi ušuškanoj između muslimanskih sila. Mleci su znali da će tu začine kupovati po istoj ceni kao od sultana, istovremeno prebacujući "moralnu krivicu" na Jermene.
Tek početkom 17. veka, trgovina začinima je "presušila", ali najlepša zdanja grada već su bila podignuta, a trag koji su natovarene galije ostavile na Veneciji vidljiv je i cenjen do dana današnjeg.
Ako se nađete u Veneciji, obavezno probajte peverino, kolač od bibera, I prođite kroz Ruga del Specieri (ulicu trgovaca začinima). Lako ćete osetiti eho trgovačke energije koja je podigla slavni grad.

Izvor: Newsweek