Kao oaza u pustinji: Na zlatiborskoj livadi, umesto stada „teraju“ lopticu... „Čoveče, šta uradi, gde će krave da nam pasu?“
Niko nije sanjao ni verovao da nešto ovakvo može da zaživi u udaljenim planinskim predelima Zlatibora. Umesto frule i čobanskog štapa, ovde sada „vlada“ reket, a mladi od jutra do sutra, umesto stada „teraju“ lopticu...
Skoro čitavu deceniju trajala je izgradnja kompleksa na zlatiborskoj livadi koji danas izgleda kao oaza u pustinji.
Umesto prostranih pašnjaka i običnih livada, na padinama Zlatibora osvanuli su savremeni teniski tereni. Miloš Dedić, nije želeo da njegova dedovina propadne i zaraste u korov, pa je ovaj mašinski inženjer po profesiji, odlučio da napusti siguran državni posao i zakorači – u livadu.
„Ovde su nekada moji stari čuvali stoku, ovde sam provodio leta i ostao sam zaljubljen u ove predele. Nekada je tu bila mala štala i pomoćna prostorija, a danas sedam šljakastih terena i održanih devet profesionalnih fjučers turnira sa nagradnim fondom od 15.000 dolara”, priča Miloš za RINU.
U prvi temelj sazidan je celokupni kamen sa nekadašnje štale, po Miloševom zahtevu, kako bi ga podsećalo na detinjstvo i mladost. Iako je Zlatibor postao urbaniji, vazduh je taj koji vraća u prošlost.
„Oživeli smo i sam kraj, samo na turnirima bude oko stotinak roditelja sa decom. Jednom mi je na turniri, prišao komšija, stariji deka, i zbunjeno mi rekao `čoveče šta uradi gde će nam krave pasti`. Nisam znao šta da mu kažem”, rekao je Miloš dodajući da je vrlo malo ljudi verovalo da se na Gajevima može napraviti centar srpskog tenisa.
Danas su deca više za kompjuterom, nego na svežem vazduhu. A naš cilj je, kaže Miloš da što više njih provode vreme na svežem vazduhu. Ovde su deca srećna, dođu u kamp i ne žele da idu kući.
„Došla nam je devojčica iz Kanada i najviše je volela da se igra žmurke u teniskom kompleksu, iako ima 15 godina. Ali oni su ovde prepoznali mir i otkrili neko novo detinjstvo koje ne postoji u gradu. Mali Kraljevčanin mi je rekao da mu je ovde lepše nego kući i da bi ostao ovde da živi. To uliva snagu, i kaže nam da smo na dobrom putu”, priča Miloš.
