"Lenon je bio pohlepan, željan love i neverovatno narcisoidan"

Bila je 1968. godina kada je grupa profesora sa Škole za umetnost “Gldford” dobila otkaz jer su podržali studentske proteste. Organizovali su izložbu svojih radova i pozvali Džona Lenona, muzičku i hipi superzvezdu, da je otvori.

Lenon je pristao. Pojavio se u krznenom kaputu i u prljavim patikama, a unapred je najavio da će on i njegova devojka Joko Ono podržati profesore i studente.

Ali, umesto podrške, kada se pojavio, profesorima je dao komad papira na kojem je pisalo: “Presavij devet puta – Džon Lenon, 1968.”

Nakon toga je, bez reči, otišao. Bila je to tipična predstava umišljenog i narcisoidnog umetnika kojem se ceo svet vrtio oko tri iste reči: Ja, ja, ja.

U muzičkom smislu, Lenon je bio umetnost kolosalne vrednost i simbolike. Niko u modernoj muzici nije ostvario takav kult ličnosti kao Lenon, delovi su iz nove knjige o legendarnom Bitlsu koju je napisao Dominik Sandbruk.

Upravo zato je neverovatno da je neko toliko narcisoidan uspeo da napiše stihove za “Imagine”, piše Sandbruk, ali s druge strane, kritičari koji nisu popularni među muzičkim fanovima ionako su je ocenili kao politički detinjastom.

Britanci su Lenona proglasili devetim najvažnijim čovekom u istoriji Velike Britanije, ali knjiga o neprikosnovenom borcu za bolji svet otkriva malo drugačijeg Lenona, onakvog kakvog ga njegovi obožavaoci uopšte ne zamišljaju.

Sandbruk ističe da je Lenon bio egocentrični manijak koji je samo trčao za novcem i bogatstvom, ismevao je drugačije, homoseksualce, jevreje, pa čak i invalide i osobe s raznim fizičkim deformitetima.

Lenon je u intervjuima govorio da je odrastao u radničkoj sredini, iako je ustvari odrastao u porodici svoje tete i teče koji su bili dobrostojeći pripadnici srednje klase, a čak se i Pol Mekartni iznenadio kada ga je prvi put posetio u kući u kojoj je s njima živeo.

Ali, priča o detinjstvu u radničkoj klasi se dobro uklapala u celu priču o Bitlsima, pa ju je Lenon neumorno ponavljao. Istina je da je, po nekim društvenim slojevima, bio daleko iznad Pola, Džordža i Ringa. Ali, Lenon je imao dobar razlog zbog kojeg je stalno drobio o svom “radničkom” poreklu – teško je bilo prodati imidž samostalnog umetnika koji se muči da bi uspeo ako ste odrasli u bogatoj porodici i u raskošnoj kući.

Lenon je od ranog detinjstva bio zapravo zao dečak – stalno se tukao, a u školi je imao katastrofalne ocene. Upisao je umetničku školu samo zato jer nije imao drugog izbora.

Njegovi profesori se sećaju da je bio jedan od najgorih studenata, za neke čak i beznadan slučaj, koji se palio na Džejmsa Dina I Elvisa Prislija.

Do dvadesete godine nije ništa radio jer nije ni morao i tada mu je “pala sekira u med”. Tržište se razvijalo i stvorio se prostor za muziku kakvu je on pravio i tako su nastali Bitlsi.

Do 25. godine već je imao Rols Rojs i Ferari. Bez problema je u draguljarnicama trošio po dvadeset hiljada funti. Uglavnom, bio je daleko od imidža koji ga krasi – umetnika, idealiste, osobe koja prezire materijalno bogatstvo i koji je odbacio licemjerje kapitalističkog društva.

Prema Sandbrukovoj knjizi, sve su to bile budalaštine jer u stvarnosti je Lenon žudio za novcem i bogatstvom.

Kad je menadžer Bitlsa Brajan Epštajn dogovorio njihov prvi ugovor s izdavačkom kućom EMI, Lenon mu je postavio samo jedno pitanje: “Kada ćemo biti milioneri?”

Što se tiče političkih ideala, pre nego što je postao slavan nije pokazivao nikakav interes za politiku i nikad nije učestvovao na političkim protestima. Tek kada je ispunio svoju prioritetnu ambiciju i postao bogat, počeo je da izražava neke političke stavove.

Ključni trenutak bio je 1966. kada je upoznao Joko Ono. U naredne tri godine zajedničkim snagama stvorili su trajni Lenonov imidž umetničkog idealiste.

Uleteli su u popularni trend i počeli da promovišu mir u svetu u vreme dok je besneo rat u Vijetnamu. Iako su se neprestano predstavljali kao promoteri mira, ništa što su radili nije doprinelo globalnoj borbi za mir.

Njihova slavna fotografija na kojoj leže goli u krevetu zagrljeni, a koja je, kao, trebalo da bude nekakav simbol za mir, napravljena je u predsedničkom apartmanu luksuznog Hiltona u Amsterdamu. Bio je to neukusni hedonistički spektakl dvoje navodnih hipija koji navodno brinu za mir, ali istovremeno pune svoje bankovne račune.

Zato ga je časopis Time proglasio najdosadnijom osobom današnjice, ali su njegovi obožavateoci to protumačili kao još jedan dokaz da ga svet ne razume.

Pesmu “Imagine” je napisao iz svog luksuznog doma koji je delio s Joko Ono. Kuća u prestižnom Askotu koja se s okućnicom protezala na 72 hektara zemlje kupljena je od britanskog milionera Pitera Kedburija, vlasnika poznate fabrike čokolade.

Pošto je napravio “Imagine”, s Joko Ono se preselio u Njujork, u luksuzni stan s pogledom na Central Park. Tu je proveo poslednje godine života, okružen bogatstvom koje je uključivalo dvorac Holštajn, kolekciju drevnih egipatskih artefakta kao i originalne Renoarove slike. Joko Ono nije bila ništa drugačija– nen radni sto bio je oivičen čistim zlatom.

Stalno su bili okruženi služavkama, maserima, pomoćnicima, proricateljima sudbine, tarot majstorima, majstorima za akupunkturu i ostalim ljudima sličnih zanimanja.

Mnogi su bili šokirani njihovim bogatstvom kada su ih posećivali, pa čak i ekscentrik Elton Džon koji nije mogao da veruje kada je video da Joko Ono ima posebno ohlađenu sobu u kojoj su se čuvali isključivo njeni krzneni kaputi.

1980. godine, na njegov 40. rođendan, Elton mu je poslao stih:

Imagine six apartments

It isn’t hard to do

One is full of fur coats

The other’s full of shoes...

Desila se I jedna zgoda kada se Lenon žalio da ga mnogo košta da vodi svoje poslovno carstvo, pa mu je njegov asistent Nil Aspinal citirao Imagine: “Imagine no possessions”, na što mu je Lenon odgovorio: “Od..bi, to je samo glupa pesma”.

Izvor: Express.hr