Showbiz vesti

„Vreme čuda“: Ne slušaju „treš“, sviraju rok i imaju važnu poruku za vas!

Bend „Vreme čuda“ napravila je ekipa srednjoškolaca sa stažom još iz osnovne škole. Mateja Nikolić (bas gitara), Nemanja Malušić (bubanj), Mihailo Ristić (gitara i vokal) i Ilija Pejoski (klavijature) čine postavku koja se uporno i hrabro odupire savremenim muzičkim trendovima koji podrazumevaju što manje garderobe i što više falširanja. Ovi klinci sviraju rok i to vrlo ozbiljno, iako se, inače, vrlo lepo zezaju i šale na svoj račun.
01.02.2016. - 10:25h

Razgovor za PRVA.RS Mateja, Nemanja, Mihailo i Ilija počinju pričom o nastanku benda i otkrivaju ko ga je krstio.

VREME ČUDA: Bendovi obično nastaju kada ljudi osete potrebu da sviraju, da pokažu svetu svoju muziku i onda traže nekog ko slično misli i oseća. A to nije uvek lako, naročito kad imaš 16, 17 godina. Mi smo, izgleda, imali i sreće da se nađemo i prepoznamo, malo u školama, malo na nekim svirkama i - eto nas. A kako smo postali „Vreme čuda“ ? Mi to vidimo ovako: pravo je čudo u ovom vremenu svirati rok-muziku i verovati u vrednosti potpuno drugačije od onih koje vidite svuda oko sebe.

Ova tinejdž atrakcija poslu pristupa vrlo ozbiljno i profesionalno: trude se da ne budu među onima koji prvo izađu na scenu, pa tek onda vežbaju. Zato, kažu, mnogo vežbaju na probama i spremaju nastupe u klubovima, između ostalih i u novom „Krosroudsu“ u Skadarliji. Pred njima su i međunarodna takmičenja i festivali... Dakle, mnogo prilika da ih čujete uživo.

A kako je bilo prvi put, pitamo.

VREME ČUDA: Naše „vatreno krštenje“ kao benda i pod ovim imenom  bilo je u decembu prošle godine, kada smo nastupili na akustičarskom festivalu „UNFEST“ i pokupili mnogobrojne pohvale, što od starijih kolega, što od publike. Mada nemamo baš mnogo životnog iskustva, gotovo svi smo već imali prethodnih sviračkih, pa je tu bilo nastupa (u različitim formacijama) sa nekim od najvećih imena domaće rok-scene, ali i sa poznatim džezerima. Ako jednom napravimo spisak sa kim smo imali čast da delimo scenu – biće to zaista za ponos.

Ko je u vama prepoznao "rok žicu"? Da li ste oduvek bili naklonjeni tom žanru?

Nemanja:  Rok žicu u meni su pronašli moji roditelji, još  kada su mi puštali rok ploče jos kad sam imao četiri godine. Takoreći, oduvek sam naklonjen tom žanru.

Mihailo: Ja sve više verujem u onu frazu „dete sve vuče iz kuće“ i tako okružen pločama, diskovima i, naravno, roditeljima koji stvarno imaju veliko razumevanje za ovo što radimo. Oduvek sam voleo rok, ail sad volim i bluz.

Mateja: Kad si od malena u muzičkoj školi, onda si i oduvek u muzici, a pošto su moji u kući slušali rok – ja sam dobio želju da sviram bas.

Ilija: Nekako smo oduvek bili u roku, mada ja volim i slušam i džez.

Stvarate li i svoju muziku ? 

VREME ČUDA: Da. To je jedna od stvari za koje smatramo obaveznom za jedan bend. Tako se stvara identitet i prepoznatljiv zvuk.

Sva četvorica idu u muzičke gimnazije i to „možda i ne sasvim slučajno“. Mateja je čelista u „Vučkoviću“, posebno voli harmoniju i kontrapunkt, Ilija i Mihailo su na muzičkoj produkciji u školi „Kosta Manojlović“ i omiljeni su im stručni predmeti (audio i midi produkcija), a Nemanja je bubnjar na džez odseku muzičke gimnazije „Josif Marinković“ u Vršcu i, pored bubnjeva, takođe voli harmoniju i kontrapunkt.

U skladu sa tim, sledeće pitanje nameće se samo: da li muvate devojke svojom muzikom?

Mateja: Ako devojka sluša sličnu muziku – naravno.

Nemanja: Ne!

Ilija: Paa, većina tekstova naših pesama je posvećena nekoj devojci, a kojoj, to ćete morati da pitate pevača, odnosno gitaristu koji ih je napisao. J

Mihailo: Ja bih, iskreno, voleo da smuvam devojku nekom pesmom, mislim da drugačije ne bih ni znao, ali, nažalost, sve više devojaka izlazi na splavove, na kojima se, složićete se, ne pušta muzika koju mi sviramo.

Kad smo već kod splavova: danas dominiraju starlete i neki čudni muzički pravci. Da li vas takva situacija nekad demorališe? 

VREME ČUDA: To što može da se vidi u medijima zaista demorališe, ponekad osećaš kao teške udarace svojim naporima da radiš nešto drugačije. Stvarno je tužno koliko se ljudi truju nekim turbo- đubretom i anti-muzikom, a što je još tužnije, to većina medija podržava... Ali, ako bismo se skroz „smorili“, onda ne bismo radili. A mi baš hoćemo da sviramo svoju muziku, pa će se valjda naći mesta i za nas.

Kako je biti tinejdžer u Srbiji?

VREME ČUDA: Uh... Džaba kukanje, svi sve znamo. S jedne strane, možeš da vidiš šta se sve dešava u svetu koji je nama važan, pratimo produkciju, svirke i velike muzičare na netu. S druge strane, dosta toga nam je nedostižno, ne u smislu da li imamo ovakav ili onakav instrument, šta imamo od tehnike, već, pre svega – gde ima mesta za nas, kako ćemo među svojom generacijom naći publiku kad su toliko svi hipnotisani  nekim instant- produkcijama raznih žanrova. Sad se, kao, i opredeljujemo šta ćemo da radimo u životu, a stvarno treba imati petlju pa pomisliti da bi mogao da živiš od rok muzike u Srbiji.

Da li je vaša generacija izgubljena ili ipak ima perspektivu? I kakvu?

VREME ČUDA: Teško je reći da ti je generacija skroz izgubljena. Šta onda ti da radiš? Ako generaciju čini dosta pojedinaca, onda zaista ima i ovakvih i onakvih. Mi se družimo sa sjajnim vršnjacima i kad tako gledaš, nije loše. Već kad pogledaš malo šire, svašta se može videti, ali toga, valjda, ima u svakoj generaciji. E, sad – druga je stvar kome će biti pružena šansa, kakvi bolje prolaze. Ali to, složićete se, nije baš do naše generacije.

Ko vam aplaudira, a ko vas kritikuje?

VREME ČUDA: Aplaudiraju i navijaju i drugari, a roditelji (to su oni što su nas uvukli u rok), umeju i da kritikuju, sigurni da nas tako podstiču. Mi, doduše, imamo sreću da je oko nas nekoliko vrsnih, možda najboljih muzičara i producenata koji nas doživljavaju kao svoju decu, pa su njihova uputstva i sugestije dragocene. A tek kad nas pohvale – to mnogo prija J

Kako provodite vreme kad ne svirate i kad niste u školi?

Nemanja: Vežbam bubanj, a kad se umorim sviram klavir ili gitaru... a pre svega se družimo.

Mateja: Slušam muziku, čitam, izlazim...

Mihailo: Sviram za svoju dušu, komponujem, pišem neke nove pesme i družim se sa prijateljima.

Ilija: Vrlo raznovrsno... U poslednje vreme sam  zainteresovan za video produkciju, montažu i fotografiju, pa se to može nazvati mojim trenutnim hobijem.

Šta je najvažnije u vašem bendu? Osim drugarstva, naravno...

VREME ČUDA: Da nas „vuče“  to što radimo. Ako se ujutru probudimo sa rečenicom: „Jao, idem da odradim onu probu ili svirku“ , onda tu nije nešto kako treba. Iskrenost je takođe jako važna, uvek smo otvoreni, uvek jedni drugima kažemo šta mislimo, a to je važno kad nastaje muzika koju zajedno sviramo i u njoj treba svi da uživamo. I, možda najvažnija- ljubav. Da ovo ne volimo, ne bi bilo pesama ni i muzike koju stvaramo. Sve to mora da dođe iz nekih ličnih i neke zajedničke ljubavi.

Koji je vaš moto? I poruka za nas?

VREME ČUDA: Nema predaje! Ako padnemo (čak i kad nas gurnu), moramo da ustanemo!