Eli Gilić, dama koja je napisala najluđi srpski erotski roman!

Kako je biti Eli Gilić u novembru 2016?

- Burno! Za mene je ovo vreme velikih životnih promena jer sam se iz grada preselila na brdo iznad sela tridesetak kilometara od Beograda u potrazi za duševnim mirom i inspiracijom za novu knjigu. Međutim, umesto mira dobila sam veliku avanturu. Za nekoga su to sasvim obične stvari, ali pošto nisam vozila punih dvanaest godina a sad moram to da radim kako bih otišla do najbliže prodavnice ili bacila smeće ‒ za mene je to ogromna pustolovina, koja se dvaput završila sletanjem u jarak. Tu su i muke s loženjem, cugovima, sulundarima, insektima nalik zmajevima koji se kriju među cepanicama, zmijama u dvorištu koje su se, srećom, povukle negde da prezime... Sve u svemu, ni u jednom trenutku mi nije dosadno i osećam se mnogo ispunjenije nego samo mesec dana ranije. I jedva čekam proleće kako bih pisala novu knjigu u dvorištu pod hrastovima po kojima se jure veverice. Moto ovog meseca glasi: Život je velika lepa avantura.

Kako će Raspućin grehom pročistiti ruske plemkinje, u šta će se pretvoriti strast ljubavnika iz Verone, kako će se Ofelija i Hamlet nositi sa zatočeništvom, zašto se Fjodor pokorava neumoljivoj Polini, kakva bolest razjeda Sandovu i Šopena, kako će Nensi i Sid izaći iz veštačkih rajeva, u kakvoj su vezi bordel, usamljenost i Van Gog, zašto Džojs drhti pred susret s Norom, kako će Dali reagovati na vest o Lorkinom odlasku...

Veliki pisci, književni likovi, slikari i kompozitori, zatočeni u svetovima raspusne seksualnosti, ostvaruju najbizarnije fantazije, ali i ispaštaju grehove i neutaživo žude za ispunjenjem i ljubavlju.

Knjiga "Robovi žudnje" je baš lepo štivo za jesen... Da se uvučeš pod ćebe i čitaš o najvećim svetskim facama u erotskom zanosu. Šta je biografija, a šta tvoja mašta u romanu?

- Svi parovi u Robovima žudnje su zaista bili ljubavnici osim Antonena Artoa i Marije Iskjerdo koji su bili prijatelji. Ali njega sam mogla da zamislim samo s njom, a to je i sjajna prilika da se naši čitaoci upoznaju sa životom te neverovatne žene koja je prilično nepoznata kod nas. Oslanjala sam se na istorijske činjenice i izmaštala sam samo njihove zanose. Naprosto sam posle istraživanja njihovih života zamislila da su njihove ljubavi, patnje, žudnje i razočaranja tako izgledali.

Bodler, Raspućin, Ana Karenjina, Julija, Romeo, Ofelija, Hamlet, Polina, Dostojevski, Žorž Sand, Šopen, Nensi, Sid, Rahela, Van Gog, Arto, M. Iskjerdo, Nora, Džojs, Lorka, Dali. Kako su nastali "Robovi žudnje"?

- Dugo sam želela da pišem o omiljenim piscima, slikarima i kompozitorima, ali nije mi bilo zanimljivo da se upuštam u još jednu romansiranu biografiju. Više me je zanimalo da njihove živote spojim s razmišljanjima o takozvanim večnim temama ‒ ljudskoj duši i mračnim strastima i žudnjama s kojima se većina ljudi bori s manje ili više uspeha. I te velike face su ljudi kao i mi; i oni pate, mahnitaju od ljubavi, potiskuju, gube glavu. Čini mi se da sam ih Robovima žudnje nekako približila nama, pokazala da su samo ljudi od krvi i mesa bez obzira na to koliko su genijalni bili.

Za knjigu kažu da je "delo bez premca u žanru eksplicitne erotske književnosti". Otkud tendencija ka toj vrsti književnosti? Volimo li mi da ćitamo erotkse romane?

- U poslednjih nekoliko godina je erotska literatura izašla iz književnog geta i osvojila čitaoce. Neki pisci su se u tom žanru odlično snašli, a neki baš i nisu. Pozdravljam što žene više ne moraju da se stide zbog toga što vole da čitaju takve knjige jer svi mi to volimo samo što neki to i dalje neće priznati ni za živu glavu. Ipak, ne mislim da su Robovi žudnje samo erotska knjiga. To je pre svega knjiga o ljubavi, a romantična ljubav je nezamisliva bez seksa. Želela sam da pokažem kako se erotska knjiga može pozabaviti i ozbiljnijim temama. Tako kod Bodlera i Žane možemo videti kako se verovatno oseća žena koju muškarac izdržava. Raspućin pokazuje šta se dešava kad više nema izazova i osvajanja, kako možemo zastraniti kad nam je sve nadohvat ruke, a to se, nažalost, može videti kod današnje omladine. Dostojevski i Polina su odličan primer kako izgleda veza tvrdoglavih nepopustljivih partnera. Priča o Žorž Sand i Šopenu govori o ljubavi prema bolesnom čoveku.Moje viđenje Hamleta i Ofelije može postaviti pitanje koliko smo zaista slobodni, a koliko smo robovi porodice, vaspitanja i okruženja...

Osim što piše, Eli radi kao književni prevodilac. Prevodila je dela Džefrija Arčera, Dejvida Baldačija, Marija Puza, Filipa Rota, Odri Nifeneger, Bila Brajsona, Anais Nin, E. L. Džejms i mnogih drugih autora.

Zbog čega si odbrala da prevodiš dela Anais Nin? To me je najviše zaintrigiralo (erotske tekstove i knjige Anais Nin kritičati su često hvalili, a nju proglasili za jednu od najboljih pisaca ženske erotike. Bila je u ludačkoj vezi sa Henrijem Milerom.)

- Prevođenje mi je velika ljubav i zaista verujem da radim najlepši posao na svetu. Volim da prevodim razne žanrove i upravo je ta raznovrsnost ono što mi se toliko sviđa. Danas Anais Nin, sutra istorijski roman, prekosutra knjiga za omladinu, potom popularna psihologija... Iz svake knjige se nauči nešto novo pa i iz erotskih knjiga. Nije bilo nekog posebnog razloga. Naprosto je u tom trenutku Anais trebalo da dođe na red.

Odakle crpiš energiju?

- Iz muzike i šetnje po prirodi. Ništa ne može u trenutku da popravi raspoloženje, pospeši inspiraciju, odagna umor, otera brige gde im je mesto i maltene digne iz mrtvih kao prava pesma u pravom trenutku ili šetnja po parku, pored vode ili po šumi.

Sve što nam je potrebno je...

- All we need is love! Ali prava ljubav, a ne najotrcanija reč današnjice. Ljubav koja se ne može pobrkati s potrebom, strahom od usamljenosti, proračunatošću ili trenutnom zaslepljenošću. Ona ljubav koja životu daje smisao.