Sećanje... Sonja Savić
Na današnji dan 1961. godine, rođena je jedna od najboljih jugoslovenska i srpska glumica Sonja Savić. Ovo je sećanje na nju!
„Neko misli da smo bili srećni. Ja sam bila srećna kad sam pronašla ljude koji su jednako nesrećni kao ja...“
Multitalentovana Sonja Savić, poznata po specifičnom, promuklom glasu, bila je ikona osamdesetih i najslavnijih godina jugoslovenske kinematografije.
„U zvaničnoj biografiji Sonje Savić navodi se da je rođena 1961. godine, da je igrala u filmovima Leptirov oblak, Šećerna vodica, Živeti kao sav normalan svet, Una, Davitelj protiv davitelja, Balkanski špijun, Kako je propao rokenrol, Braća po materi, Život je lep, Čavka, Mi nismo anđeli, Uvod u drugi život, Ni na nebu, ni na zemlji, Urnebesna tragedija, Hleb i mleko, Od groba do groba, Jug jugoistok, kao i u nekoliko TV serija. Takođe se navodi da je dobitnica nekoliko važnih glumačkih nagrada, da se bavila režijom i poslednjih dvadesetak godina aktivno učestvovala u različitim avangardnim projektima.
Zvanična biografija, međutim, ne beleži kulturni šok koji je Sonja izazvala već u prvom pojavljivanju: svojim ponašanjem, kretanjem, načinom govora, mimikom i gestikulacijom, na samom početku karijere stekla je status "drugačije" i "čudne". Zvanična biografija takođe ne pominje da je upravo Sonja bila personifikacija urbanog, kada se urbano tek stvaralo; da je tokom osamdesetih bila jedna od najvažnijih faca beogradske scene (ne samo filmske); da je do poslednjeg dana ostala simbol tihe pobune i dokaz kako je i u srcu velikog grada, u srcu kulturnih dešavanja, moguće ostati svoj.
Takođe, zvanična biografija ne navodi činjenicu da je Sonja bila jedna od "najtežih" sagovornica: čak i najobrazovanijima, događalo se da se već negde na trećoj rečenici "pogube", jer je Sonja brzinom svetlosti citirala znane i neznane mudre ljude, pravila paralele kojih bi se i filozofi postideli, ne mareći pritom da li će je neko razumeti. („Vreme“, 2008. godine)
Pored uloga koje je imala u nekim od najpoznatijih jugoslovenskih filmova koji su joj obezbedili veliku slavu, Sonja je bila autor i određenog broja eksperimentalnih radova jer je gotovo oduvek bila zainteresovana za avangardni vid izražavanja. ''Plej'' iz 1997, ''Šarlo te gleda'' iz 2003. i ''Čekajući Godoa'' iz 2006. samo su neki od naslova njenih alternativnih autorskih ostvarenja koja su teško dopirala do šire publike.
Sonja je bila poslednja, najposvećenija i ozbiljna promoterka novog talasa, osamdesetih godina, kome je pripadala zajedno sa Milanom Mladenovićem i Ivicom Vdom. Taj period života smatrala je najboljim i sa setom ga se sećala. Svoju generaciju, za koju je govorila da je izuzetna, nazivala je „decom asfalta“ i isticala je da su oni, zaista, živeli u slobodnom gradu, da su učili jedni od drugih i da su preskočili pubertet koji je, danas, obavijen nasiljem. Devedesetih je sa grupom beogradskih umetnika osnovala grupu Supernaut, koja se borila protiv umetničkog establišmenta Srbije.
Sonja Savić je umrla u 47. godini, 23. septembra 2008. godine u Beogradu, usled prevelike doze narkotika, a pronađena je u svom stanu u Kursulinovoj ulici. Sahranjena je u selu Donja Gorevnica.
