Oskar Vajld - umro zbog ljubavi prema pogrešnom čoveku

Irski književnik Oskar Vajld rođen je u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O'Flaetri Vilis, dve godine nakon starijeg brata Vilijama. Umro je u Parizu, 30. novembra 1900. godine.

„Pripadam plemenitoj irskoj porodici. Moj otac ser Vilijems je bio lekar, antikvar i književnik. I moja majka je pisala stihove. Moje detinjstvo je bilo ružičasta poema potpune sreće. U mladosti me je veoma privlačila nauka. Posvetio bih joj se da u osamnaestoj godina na Oksfordskom univerzitetu ne dobih sve nagrade za poeziju“.

1878. dobija Nagradu za englesku književnost. Napušta Oksford seli se u London i vrlo brzo stiče popularnost među književnicima. Talentom, šarmom, ekscentričnošću svake vrste, duhovitošću i kršenjem svih društvenih pravila viktorijanske Engleske.

Ponašanjem, a pre svega dramskim delima, otvara vrata svih aristokratskih salona i postaje rado viđen gost. Njegove drame su se izvodile u svim londonskim pozorištima, slava koju je priželjkivao širila se, tako da je pozvan u Ameriku, da bi držao predavanja kao književnik i esteta.

Pri povratku iz Amerike, provodi nekoliko meseci u Parizu. Vraća se u London. gde ga je čekala verenica Konstans Lojd kojom se ženi 1844. godine. Sledeće dve godine rađaju im se sinovi Siril i Vivijan.

Iako je verovao da je ženidba rešenje za njegove homoseksualne sklonosti i straha od veneričnih bolesti, to se nije dogodilo. Ubrzo posle rođenja sinova sve više se udaljava od supruge. Svoj brak opisaće u pesmi “Sfinga”.

Mrzeo je ružnoću i prezirao patnju, tvrdeći da u sa svojih 40 godina nije proveo nijedan nesrećan dan.

U Londonu njegove dve tragedije u stihu ( “Vera ili Nihilisti” i “Vojvotkinja od Padove “ ) doživljavaju ovacije, publika traži da se pisac pojavi na sceni. Oskar Vajld se pojavljuje, sav u svili, sa cigaretom, što se tada smatralo nepristojnim.

Objavljuje tih godina čuvene priče: “Srećni princ”, “Sebični džin”… Vrhunac literarne slave doseže romanom “Slika Dorjana Greja” (1891), ali istovremeno to je i početak njegove lične tragedije.

Upoznaje lepog, bezbrižnog, bezobzirnog, površnog dvostruko mlađeg lorda Alfreda Daglasa Bouzija koji je gajio literarne ambicije i koji se divi romanu “Slika Dorjana Greja”.

Postali su nerazdvojni, odaju se raskalašnom životu o kome ceo London priča na sav glas.

Braneći porodično ime i čast aristokratske porodice, optužujući Oskara Vajlda, mladićev otac, markiz od Kvinsberija, jedne večeri posećuje Vajlda u njegovoj kući. Pljušte uvrede, a zatim ostavlja u nekom mondenskom klubu, kako je to bio običaj, kartu na kojoj su napisane strašne uvrede na račun slavnog pesnika.

Ta karta je obavezivala na javni odgovor.

Iako su ga prijatelji Frenk Haris i Bernard Šo upozoravali da bi tužba markiza od Kvinzberija za klevetu značila isto što i samoubistvo jer će “Sve britanske predrasude biće protiv vas, a na strani oca, koji je pokušao da zaštiti svog mladog sina ...“ i jer „London ne voli one koji ne pobeđuju...”

Oskar ih nije poslušao i, verujući advokatima, podstican i od samog Alfreda Daglasa , koji je bio u svađi sa autoritativnim ocem, tužio je markiza. To suđenje je bilo nezapamćen javni skandal.

Frenk Haris, prijatelj i najbolji biograf Oskara Vajlda, piše da je suđenje Kvinsberiju počelo 3. aprila 1895. godine, pred prepunom dvoranom publike i da niko, ni za kakve novce nije hteo da ustupi ulaznicu.

U biografiji Oskara Vajlda koju je napisao svedok događaja angloamerički pisac F. Haris, piše da to nije bio samo obračun konzervativnog oca i ekscentričnog pisca već “u isti mah i prilika za obračun konzervativne, stvarne aristokratije, privilegovane naslednim titulama, imanjima i novcem, sa liberalnom, takozvanom duhovnom aristokratijom, koja se svojim sredstvima i prednostima – obrazovanjem, talentom i znanjem – borila za uticaj u društvu... Posredstvom Vajldovog poraza želeli su da se obračunaju sa njegovim pristalicama i uticajem koji je vršio na mlade, u umetničkom svetu i na univerzitetima”.

Naravno, markiz nije osuđen, on je branio svog mladog, zabludelog sina. Doveo je svedoke koji su posvedočili u njegovu korist pokušavajući da dokaže da O. Vajld neguje “bludne” odnose ne samo sa njegovim znatno mlađim sinom, već sa još nekim mladićima.

Kao dokaz koristio je ljubavno pismo koje je Vajld uputio mladom Daglasu, ali kao argument protiv Vajlda. Bezobzirno ih tumačeći, koristio je Vajldove pozorišne komade, naročito “Sliku Dorjana Greja”. Smatrao ih je nemoralnim, morbidnim, sa mnogo “homoseksualnih aluzija”.

Bez obzira što je tvrdio da je zloupotrebljeno pismo pesma u prozi, da je roman “Slika Dorjana Greja” duboko moralano literalno delo, Oskar Vajld ne samo da nije tužbom postigao ništa, ona je bila njegov krah, svojevrsno samoubistvo. Ono, na koje su ga upozoravali prijatelji koji su ga odgovarali od tužbe, a zatim pokušali da ga spase nagovarajući ga, čak i organizujući njegov odlazak iz Engleske.

Nije prihvatio.

Oslobađajuća presuda za markiza Kvinsberija biće razlog da pisac bude izložen progonu javnog tužilaštva njenog kraljevskog visočanstva kraljice Viktorije. Ispostavilo se da je markiz na sudu pred porotom dokazao tačnost svojih tvrdnji, a to znači da se pisac O. Vajld ogrešio o zakon i da će ga goniti po službenoj dužnosti, zbog upuštanja u “familijarnosti i nepristojnosti među ljudima istog pola.”

U poznatom zatvoru Old Bejli održan je prvi proces krajem aprila, drugo dopunsko suđenje mesec kasnije, 21.5.1895. godine. Osuđen je na dve godine zatvora i prinudnog rada.

Između ta dva suđenja pušten je kratko na slobodu da se brani, ali posle dopunskog suđenja upućen je na izdržavanje kazne prvo u Vandsvort, a zatim u Reding. Oduzeto mu je starateljstvo nad sinovima, a Konstans Lojd posle razvoda napusšta London sa decom.

Miljenik Londona, čovek koji je svugde i uvek proklamovao princip lepote, užitka, izgubio je sva lična i građanska prava, bankrotirao i postao samo zatvorski broj.

Posle izlaska sa dvogodišnje robije, istog dana “prezren beše i odbačen od ljudi, bolnik i vičan bolestima kao jedan od koga svak zaklanja lice”, Oskar Vajld napušta Englesku i odlazi u Pariz. Tri godine živi u bedi, po zapuštenim krčmama sa odvratnim tapetima, usamljen, piše za novine pod imenom Sebastjan Malmut.

Kada je umro ( 30.11.1900) od meningitisa, u pogrebnoj povorci bili su samo njegovi ubogi poznanici iz pariskih bistroa.

U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, a na samrti je rekao: „Jedno od nas će morati da ode“.

Izvor: dnevno, wikipedia