Ovo je priča o frajlama, onoj koja to nije želela da postane i čuvenom korzu!
Ženska lepota, smatraju mnogi, danas se meri možda i pogrešnim vrednostima. Da oskudna garderoba, šminka i visoke potpetice pre nekoliko decenija nisu bili merilo ne samo za lepotu već i sistem vrednosti, svedoče priče sa novosadskog korzoa. Njim su nekada u predvečerje hodale sportiskinje, balerine i školovane dame, ili takozvane novosadske frajle. A jedna koja je, međutim to odbila da postane, tako je sačuvala porodičnu tradiciju.
Frajla.. germanska reč koja se neretko i danas koristi za mlade dame, lepotice i devojke sa takoreći stilom. Dugo se ovaj epitet zadržao u Novom Sadu, a ovih dana i jedno vino nazvano je baš tako. Priča, koja bocu prati, međutim kaže, da je svojevremeno jedna Đurđica iz Iriga, baka današnje Đurđice, odbila da postane beogradska frajla, ne bi li sačuvala porodični vinograd koji i danas živi.
"Nju je njena majka zvala Frajla zato što se zagledala u bećara Mačka, kako su zvali mog dedu", priča potomak Đurđice iz Iriga, Sava Jojić - takođe Mačak.
"A samo su frajle u tadašnje vreme očijukale ponekada. Ona je, međutim, i kada se udala za tog bećara, čak i kada je on napredovao u službi, i pored finih haljina koje je nosila, u stvari ostala jedna prava seljanka koja nije dala na svoj vinograd. Kroz njega i danas živi naša loza", seća se legende Jojić.
"I praunuka, koja nosi bakino ime, Đurđica Jojić Novaković, zna priču. Šestu generaciju Mačkovih, kojoj i sama pripada, sačuvala je oko vinograda baka Đurđica koja, kada je za suprugom, kojem je ponuđeno mesto činovnika u Beogradu i sve što ide uz to, izričito rekla: „ Ja da iz vinograda idem u velegrad i da se tamo šetam ko kojekakva Beogradska frajla, Boga mi neću, a nećeš ni ti Savo !„ seća se priče Đurđica.. Danas se i vino tako zove „Frajla“ u inat ondašnjim.
Korzo je imao svoj red
A za vino se kasnije nije mnogo u Vojvodini marilo, koliko na primer, za vreme za mali i veliki Korzo u Novom Sadu. To je bilo predvečerje, sećaju se stari Novosađani, kada su glavnim ulicama šetale najlepše žene – novosadske frajle. Stari Novosađanin, Aleksandar Ćosić kaže, da su najlepše balerine, buduće profesorke, manekenke i sportiskinje šetale novosadskim ulicama. Ne, one nisu ništa manje vremena posvećivale negovanju nego današnje dame, priseća se Ćosić, ali su ipak najviše brinule o obrazovanju i očuvanju porodične tradicije, po kojoj su bile prepoznatljive i na ulicama.
Vlasnik najstarije, osamdesetogodišnje novosadske poslastičarnice, Rista Ristić, kaže da su novosadaske frajle sa ushićenjem svraćale na bozu i tek po koji kolač, pazeći na liniju, a potom nastavljale šetnju niz glavne ulice. A posle njih, svraćali bi i njihovi roditelji da se raspitaju o ponašanju svojih kćeri, ali isključivo iz najbolje namere. Zato se momci njima nisu ni otvoreno udvarali, već isključivo preko posrednika, zajedničkih prijatelja i drugara.
Istorija, međutim, kaže da su prave frajle, iščezle sa ovim epitetom. Znalo se ko su, iz kojih gradskih porodica i kakvo obrazovanje imaju. To je najpre bilo važno, a potom i suknje sa žiponom koje su nosile i elegantne baletanke, jer su štikle bile svojstvene samo barskim damama. I Korzo je imao svoj red..
Današnje devojke sa nekadašnjim frajlama i damama sada možda povezuje samo moda koja je ponovo aktuelna, zaključuju svedoci vremena. Ipak, umerenost u ponašanju i priči ostala je svojstvena samo davnim damama, te ni danas, nekadašnje frajle ne žele javno da pričaju o vremenu kada se volelo pogledom, osvajalo potajno, a sve trajalo zauvek.
Autor teksta: Sandra Zekić
