Ljiljanini ćerka i sin boluju od bolesti motornog neurona: Njih dvoje su bili zdrava deca, išli u školu...
Jedna muka nikada ne ide sama, tako je i u porodici Čolić iz Ljubesela. Samohrana majka Ljiljana (71) u skromnoj prizemljuši brine o teško bolesnom sinu Aleksandru (48) a par kilometara dalje u stanu od iste bolesti boluje i njena dve godine mlađa kćerka Jelena (46). Njihova bolest Morbus neuroni motori (bolest motornog neurona), uzela im je najbolje godine života i prikovala ih za postelju.
„Moja deca su bila zdrava, redovno su pohađala nastavu, bili su dobri đaci. Aca je služio vojsku, život nam je bio normalan i sve je bilo u najboljem redu. Ostala sam sama sa njima kad su imali tri i pet godina, ali borila sam se i nikada nisu bili bolesni. A onda iznenada počela je naša agonija, prvo Aca sa 27 godina, počeo je nestabilan hod, iz dana u dan stanje se menjalo na gore, kako su odumirale ćelije mozga bolest je pokazivala svu svoju lošu stranu. Oštećen mu je vid, govor, ne može da se kreće, u početku je mogao da sedi, čita novine sada je prikovan za krevet i ne može ništa. Ne smem da ga ostavim samog, 24 časa sam uz njega, ako moram da odem do grada ja platim ženu da ga pričuva“, priča za RINU Ljiljana Čolić.
Ova napaćena žena već 20 godina brine o bolesnom sinu, a poslednjih 10 godina i o kćerki. Bratu i sestri ova teška bolest uništila je život i svaku nadu u bolje sutra.
Jelena je obolela kasnije, ali evo već deset godina i ona se pati kao i Aca. Ona je moje sudbine, samohrana je majka sedamnaestogodišnjeg sina Nikole, kojeg na žalost više ne može da vidi zbog ove bolesti. Potpuno je slepa, ne može da se brine o sebi ne ustaje iz kreveta. Morala sam da platim ženu da je pazi jer ja sama ne mogu da se brinem o dvoje odraslih ljudi, to je velika muka. Naši životi su se pretvorili u pakao, ne znamo više da se radujemo. Acino stanje je sve teže, potpuno je prikovan za postelju“, kaže drhtavim glasom ova hrabra majka.
Ljiljana se svih ovih godina bori uz pomoć dobrih ljudi, kako kaže najviše joj znači podrška i prijateljska ruka, jer tada zna da nije sama.
„Povremeno nas se po neko seti, slali su nam Koenzim Q 10, pakete za kuću. Srpska bratska pomoć iz Kanade nam na četiri meseca pošalje novčanu pomoć. Bivši predsednik opštine Dragan Živanović uvek mi je izlazio u susret, pomogli su da se asfaltira prilaz kući. Ja imam 14.000 penziju i isto toliko Aca prima tuđu negu. Najviše kupujemo pampers pelene, treba nam praška 10 kilograma jedva traje deset dana. Higijenska sredstva su uvek potrebna jer su oboje 24 časa u postelji“, rekla je Ljiljana.
Ovu porodicu često obilazi Srđan Srećković iz Topole, on je, kako Ljiljana kaže uvek bio uz njih i pokušavao koliko je mogao da im pomogne.
Uspeli smo da im obezbedimo drva za zimu, završili smo i radove na terasama i krovnoj konstrukciji, ali porodici Čolić treba još dosta pomoći. Molim sve dobre ljude koji su u mogućnosti da se odazovu i pomognu ovu napaćenu porodicu“, rekao je Srđan Srećković.
Kako im pomoći saznajte OVDE
Izvor: RINA
