Slaven je već 11 godina paralizovan od vrata na dole: Ovo je mol sa kog sam skočio i kada bih mogao, opet bih...

invalidska kolica, foto: Depositphotos/minervastock

Jedan fatalan skok u more sa mola, Slavena Škrobota (34), mladića iz Zagreba, 2009. godine je osobu koja se aktivno bavila sportom, smestila u invalidska kolica. Ostao je paralizovan od vrata ka dole. Nakon oporavka koji je trajao 12 meseci, odlučio je da nastavi svoj život, piše Blic.

Kako nikada nije bio statična osoba, strast koju je nekada gajio prema sportu, preneo je na putovanja i vremenom je postao jedan od zapaženijih travel blogera čije priče sa putovanja se čitaju u jednom dahu. Na jedanaestu godišnjicu nesreće koja mu je promenila život, Slaven je objavio status na svojoj Fejsbuk stranici, koji je mnoge od onih koji su ga pročitali, naterao da se zamisle: Da li nemoguće zaista postoji?

Danas je točno 11 godina od kako sam skokom u more, pri padu na prijatelja, ostao paraliziran od vrata na niže te... Posted by Slaven Škrobot on Петак, 17. јул 2020.

Njegov status sa Fejsbuka vam prenosimo u celosti:

"Danas je tačno 11 godina od kako sam skokom u more, pri padu na prijatelja, ostao paralizovan od vrata na niže, te završio u kolicima. Danas moja kičmica i ja slavimo 11. rođendan našega drugoga, možda boljeg, možda lošijeg, ali novoga života. Pa to zaslužuje da se večeras pošteno napijem! Mislim da se razumemo, stvarno ću se napiti! Ipak je to i dalje moj život, druga prilika rekao bih i volim ga te ću dati sve od sebe da ga živim na najbolji mogući način, svidelo se to nekome ili ne.

Moram priznati da jedanaest godina, ovako na „papiru“, izgleda puno, ali isto tako, čini mi se kao da je sve to tako brzo prošlo i kao da nije prošlo ni pet godina od moje vratolomije. Pa da, ja sam zapravo pravi pravcati vratolomac, zar ne?

"Odakle ti energija?"

Razmišljao sam što napisati za svoju 11. „godišnjicu“. Da li uopšte išta napisati? Napisao sam već veliki tekst povodom deset godina otkako sam nastradao i možete ga pronaći (koji ga nisu pročitali) na ovoj fb stranici pod prvim postom. Nema se tu što puno više za dodati.

Često mi ljudi postavljaju pitanja tipa:

„Kako si tako pozitivan“?

„Kako možeš“?

„Od kud ti energija“?

Gledam celu ovu situaciju s tim virusom... gledam ljude... reakcije... i zaključujem da ljudi jednostavno ne znaju biti sami sa sobom, ne vole sebe dovoljno, ne znaju se sami zabavljati, nemaju hobija, strasti ili nemaju nešto što ih ispunjava (ne kažem da su svi takvi). Zamisli, neki su sad otkrili prirodu...bicikl...šetnju...dok su drugi pokazali da ne znaju živeti život bez kafića. Ljudi jednostavno nisu proveli dovoljno vremena sami i nisu „otkrili“ sebe.

Moje mentalno zdravlje je najbitnija stvar mog života

Ja već deset godina živim ovakvim stilom života i biću vam iskren, uopšte mi ne smetaju sve te mere i restrikcije (osim u ekonomskom pogledu) tipa nošenja maski, distance itd. Po prvi puta u životu zapravo osećam da, dok sam kod kuće, ne propuštam apsolutno ništa i nikoga napolju. Svi su bili kod kuće i svi smo bili apsolutno jednaki! Ja sam naučio biti sam sa sobom i svojim mislima po ceo dane.

Kada sam nastradao pretpostavljao sam kako će moj život izgledati i nisam hteo da budem jedan od onih koje sažalijevaju i koji samo kukaju i plaču u svoja četiri zida bez da preduzimaju išta. Znao sam da, će moje mentalno zdravlje od tog trenutka biti najvažnija stvar mog života i moje najveće „oružje“. Znao sam da bez obzira na to što više ne mogu hodati, moram pronaći neku svoju novu svrhu, strast, hobi i nešto što me ispunjava, smiruje, veseli i raduje.

Hobi sam pronašao, svrhu sam pronašao donekle (jednim delom jesam), strast sam pronašao u muzici, a ono najvažnije od svega što sam uspeo je razmišljati pozitivno i biti optimističan, bez obzira na situaciju. Naučio sam se da i u negativnome tražim pozitivno i u većini puta se dogodi upravo to, negativna situacija postane pozitivna! Rekao bih da je ceo ovaj miks ključ mog mentalnog zdravlja, pozitive i optimizma. Sad, svoju glavu ne bih menjao za apsolutno ništa, pa ni za nove noge i ruke. Velika većina ljudi može hodati ali se isto tako velika većina ljudi ne može pohvaliti time da je apsolutno zadovoljna svojim mentalnim stanjem. Toliko „zdravih“ a zapravo, na neki način, „bolesnih“ ljudi. Žalosno je da danas velikoj većini ljudi fale osnovne ljudske moralne vrednost. Nema tu više poštovanja, poštenja, lojalnosti, empatije i morala. Sve je okrenuto naopačke!

Uvek može bolje, ali i gore

Osim toga svega, može se reći da sam prošao kroz poprilično puno sra*a u svome mladome životu. Rekao bih da sam iskusio i puno više od nekih za vreme celog života. Izgrade te situacije kao osobu, pogotovo loše stvari. Ko u životu nije proživeo loše i teške trenutke, taj ne zna o čemu pričam. Možda to vama zvuči neverovatno ali ja sam sretan i zadovoljan sa svojim životom. Teško da bih ga mogao živeti bolje od ovoga. Dobro, uvek može bolje ali isto tako, uvek može i gore, zar ne?

Svako moje putovanje i svaka moja „pi*darija“ koju sam napravio dočekana je s burnim reakcijama, pogotovo moj zadnji uspon na Pidurangalu, na Šri Lanci. Pogotovo od strane mojih bližnjih. Da, šta je meni to trebalo...da li nije dovoljno što sam polomio vrat već jednom?

„Normalan čovek“ u današnjem svetu živi brzim životom i da npr. nema vremena slušati muziku na jedan drugačiji, dublji način i pronaći tačno ono što voli. Za*ebite radio, komercijalu i stalno jednu te isto vrstu muzike koja vam je nametnuta.

Ja kada nađem neku stvar koja mi se sviđa skinem celu diskografiju od benda i preslušam apsolutno sve. Tu se daju pronaći tzv. „draguljčići“ iliti „posebne, unikatne stvari koje na radiju nećete čuti nikada. Upravo taj osećaj pronalaska jednog draguljčića usred noćne potrage u bespućima interneta meni ostavlja jedan poseban ispunjujući osećaj.

Putovanje iz snova, COVID i zemljotres...

Isto tako je i s mojih ostvarenjima na putovanjima, usponima te dokazivanje suprotnog svima koji u mene ne veruju. To u meni budi jedan žar i poseban osećaj koji je teško opisiv nekome ko to nikada nije iskusio. Zamislite da date gol Engleskoj na prepunom stadionu za prolazak u polufinale Svetskog fudbalskog prvenstva! E...o tome pričam!

Od mog zadnjeg novog „rođendana“ dogodilo se stvarno mnogo. Otišao sam na svoje najveće putovanje ikada, u daleku Australiju. Planovi za novu, 2020. godinu izgledali su nestvarno i sve je krenulo savršeno putovanjem na Šri Lanku i to po prvi put s praktično nepoznatim osobama. Tamo sam opet ostvario podvig, te postao prva osoba koja je u kolicima došla na vrh planine „Pidurangala“.

Sa Šri Lanke vratio sam se ravno u haos imena COVID-19. Usledio je onda i taj potres koji me je stvarno psihički uzdrmao na neki način. Mislio sam da je to kraj svim mukama ali nanizalo se tu još mnogo loših stvari. Kad te ide...te ide...

Iako je bilo jako teško, odlučio sam da se ne predajem

Po prvi put nisam u svome životu video svetlo na kraju tunela i bez obzira na to, znao sam da se opet nekako moram iščupati iz novog s*anja koji mi je po ne znam koji put život opet pripremio. Odlučio sam da se ne predam, kao što i do sada nisam i kao što nikada neću.

Iz toliko loših situacija, kada čovek pomisli odustati od života i kada se čovek upita kome je on što toliko skrivio da zaslužuje sve ovo, odlučio sam se opet izdignuti. Kako sam pre tri godine odlučio unaprediti i usrećiti svoj mindset s putovanjima, tako sam sada odlučio napraviti isto samo se fokusirati na svoje telo, zdravlje, samostalnost, nezavisnost i posao. Putovanja će biti itekako, samo da se situacija s virusom smiri. Između ostaloga, sami ste rekli da vas zanimaju i stvari iz mog svakodnevnog života tako da ima toga puno toga što vam imam za pokazati!

Sve je u glavi

Bez obzira na toliko loših stvari dogodilo se opet toliko dobrih. Neću sada nabrajati što se sve izdogađalo, ali jedna od najboljih stvari je to da mi se ostvario još jedan san i da sada konačno imam taj bicikl, novog najboljeg prijatelja s kojim idem gde poželim i koji mi pruža jednu sasvim novu dimenziju života.

Naravno, ispunjenje toga sna ne bi bilo moguće bez svih vas koji ste na bilo koji način doprineli tome i zato vam još jednom veliko hvala, od srca!

Poenta čitavog ovog posta bila je u stvari reći vam koliko je zapravo sve u glavi i da je uistinu onako kako sam sebi postaviš stvari u glavi. Ako naučiš da svoje misli usmeriš u pozitivnom smeru, pa čak i u negativnoj situaciji, pobedio si.

I da, ovo na fotki je mol s kojeg sam sam skočio i nastradao...i da...kada bih mogao, skakao bih opet", napisao je Slaven na kraju posta.