Iako je potpuno slep, Ljubiša vešto barata oštrim strugom - odličan je bravar i još bolji stolar

Ljubiša ima vešte ruke, foto: Rina

„Sam sam napravio mašine na kojima radim, strug za drvo, prekrupač. Uvek sam poznavao brojne zanate i kad sam ostao bez vida, rad mi je pomogao da prevaziđem tu tešku situaciju. U početku jeste bilo malo straha, da li ću uspeti sve to, a da se ne povredim. Ali, evo, svi su prsti i dalje tu, što je retkost za jednog stolara“, kroz osmeh kaže ovaj neverovatan majstor.

U garaži se nalazi njegova radionica, do koje ide uz pomoć štapa, a kad stigne u svoj kutak, tu je svoj na svome. Ništa mu nije potrebno. Sve teške poslove obavlja bez greške i to do detalja, vešto barata oštrim strugom, a za deceniju ipo, njegove vredne ruke napravile su mnogo toga.

„Metalnu ogradu za našu kuću napravio sam za nekoliko meseci. Nigde nisam žurio, sam sam sekao metalne cevi, stubove i na kraju je sam postavio i zabetonirao. Iako ja nikad nisam video ono što napravim, kažu mi da je nameštena tako kao da sam je radio sa oba oka. Stepenice koje vode na sprat isto su mojih ruku delo“, rekao je Ljubiša.

Ponekad je ovaj slepi zanatlija bio i skeptičan prema svojim rukotvorinama, pa je pozivao stručne majstore da ocene njegov rad. Niko od njih nikad nije pronašao nijednu zamerku i svi su ostajali u čudu, kako je mogao, bez vida, to sve da napravi.

„Ljubo je navikao sve da radi sam. Jedino ako nešto izgubi u radionici, pa mu mi pomognemo da to nađe. Po ceo dan on nešto majstoriše i kod nas i kod komšija. Struže daske, seče, meri, sve sam“, priča supruga Mira.

Ovaj Ariljac koji radi po osećaju i po sećanju, može da se osloni samo na svoje ruke. Jedan je od svetlih primera, koji svima nama može dati veoma važnu lekciju. Jer, način na koji se on uhvatio u koštac sa svojim problemom, prevazišao ga i nastavio da živi normalno, vredan je svakog divljenja.

Izvor: Rina