Ruski car Aleksandar I Romanov: Nadmudrio Napoleona, pomagao srpskim ustanicima, a njegova smrt je i dalje misterija!
Uzdržan, sumnjičav, hrabar, a opet ljubazan i sentimentalan. Zgodan i šarmantan. Ovim rečima se kroz istoriju opisuje ruski car Aleksandar I Romanov. Napoleon je sam priznao da ga je Aleksandar nadmudrio, a njegov izgled posiao je rečima: "Da je Aleksandar žena, mislim da bih se strasno zaljubio u njega." Ali nije lepota sve što je krasilo Aleksandra. On je Rusiji pripojio Gruziju, Finsku, Besarabiju i Azerbejdžan i pomagao je srpskim ustanicima. Njegova smrt i dalje je misterija!
Na današnji dan, 1. decembra 1825. godine umro je ruski car Aleksandar I Romanov, vladar čija je smrt i dalje pod velom misterije. Bio je vladar koji je tokom svoje vladavine 1801-25. proširio teritoriju Rusije i pripojio Gruziju, Finsku, Besarabiju i Azerbejdžan. Jedan je od glavnih inicijatora Svete alijanse 1815. godine.
Pod vladavinom cara Aleksandra I, Rusija je poslednji put značajno proširila svoje granice u Evropi. U ratu sa Švedskom kraljevinom, Rusija je 1809. pripojila Finsku. Tri godine kasnije, pripojena je Besarabija, dok su na kongresu velikih sila u Beču Rusiji dodeljeni istočni i centralni delovi današnje Poljske.
U istom periodu, Rusija započinje pokoravanje kavkaskih zemalja (Gruzija 1801-1815, Jermenija i Azerbejdžan 1813-1828).
U prvom periodu osvajanja, ruska država je umela da davanjem liberalno ustrojenih autonomija kao i zavođenjem reda (ali i davanjem većih verskih, ekonomskih i socijalnih prava kakvaskim hrišćanima) pridobije ili bar umiri stanovništvo osvojenih zemalja.
Prilikom ovih osvajanja, ruski car je odobrio liberalne ustave, autonomnu upravu i personalnu uniju za Varšavsko vojvodstvo (Poljska) i Veliku kneževinu Finsku dok je Besarabija dobila liberalan statut i autonomnu upravu. U Kavkazu, uvođenje ruske vlasti je onemogućilo dalje pljačkaške pohode kako lokalnih razbojničkih plemena tako i iranskih vojski.
Aleksandar I Romanov imao je vodeću ulogu u antifrancuskoj koaliciji evropskih sila i jedan je od glavnih incijatora stvaranja Svete alijanse 1815. Uspešno je ratovao protiv Otomanskog carstva (1806-12) i pomagao je srpskim ustanicima.
Aleksandar je bio prvo dete i najstariji sin Pavla I i Marije Fjodorovne. Rođen je u Sankt Peterburgu 12. decembra 1777. godine, a odmah nakon rođenja, Katarina Velika oduzela ga je od roditelja da bi se o dečaku starala sama. Kasnije je imenovala Aleksandra kao svog naslednika, umesto njegovog oca Pavla.
Ime Aleksandar, koje prevedeno sa grčkog znači "zaštitnik ljudi" dala mu je lično Katarina Velika. Svu svoju neostvarenu majčinsku ljubav carica je prenela na prvog unuka Aleksandra.
Za Božić 1797. Katarina Velika spremala je otvaranje testamenta (manifest) o predaji vlasti, gde zaobilazi sina Pavla i proglašava imperatorom unuka devetnaestogodišnjeg Aleksandra Pavloviča, ali Božić nije dočekala. 6. novembra 1797. godine carica je umrla. Neočekivano za sve, imperator je postao 42-godišnji Pavle.
Posle četiri godine, četiri meseca i četiri dana, Aleksandar će preuzeti tron i silom prilika postati novi ruski car. Imao je dvadeset tri godine 1801. kada je nasledio svog oca, cara Pavla. Pavle je bio ubijen od strane kruga zaverenika, sa čime Aleksandar nije bio upoznat.
Aleksandar je bio zagonetna ličnost i sušta suprotnost svom ocu. Uzdržan, sumnjičav i hrabar, ali sa druge strane poznat po svojoj ljubaznosti i sentimentalnosti. On nikad nije dao nikome, bilo liberalima ili konzervativcima, da dominiraju nad njim. Izbegavao je otvorene sukobe što ga je vremenom učinilo iskusnim diplomatom i političarom. Napoleon je kasnije priznao da ga je ruski car nadmudrio.
Izgledom je Aleksandar bio zgodan i šarmantan. 1807. godine Napoleon je pisao Žozefini: "Da je Aleksandar žena, mislim da bih se strasno zaljubio u njega." Međutim, car je imao divnu ženu Jelisavetu.
Šeste godine braka Jelisaveta mu je rodila ćerku, ali je dete uskoro umrlo. Posle toga, iz godine u godinu Aleksandar je sve jasnije shvatao da ne želi biti imperator. Razmišljao je o tome da sve ostavi i ode sa ženom na obalu Rajne gde bi romantično proveli ostatak života.
Aleksandar se nije osećao ugodno u vlastitoj zemlji. Nikad pre, još od Petra Velikog, nijedan ruski vladar nije proveo toliko vremena u inostranstvu. Zajedno sa malom pratnjom, on je uzduž i popreko proputovao Evropu u otvorenom vagonu.
Ruski car Aleksandar I, nakon što je pokupio svu slavu i priznanja sveta, želeo je anonimnost i osamu. Iza sebe je ostavio carstvo koje se protezalo od Baltika do Crnog mora na zapadu, preko Sibira do Aljaske i dalekog Istoka. Reklo bi se carstvo nad kojim nikada ne zalazi sunce.
Neočekivana smrt Aleksandra I i njegova noćna sahrana u krugu bliskih prijatelja iznedrile su mnoge priče. Najpopularnija legenda je da on nije umro i da je neko drugi pokopan umesto njega ili da je u grobnicu spušten prazan kovčeg. Suveren se navodno povukao u Sibir, kasnije živeći kao Fjodor Kuzmič, putujući mistik poznat po pravednom životu koji je umro u šumi pokraj Tomska u januaru 1864.
Izveštaji doktora i ostalih koji su vršili obdukciju tela cara bili su kontradiktorni i neprecizni u mnogim područjima, što je zaista neobično s obzirom na činjenicu da se radilo o smrti jedne tako eminentne ličnosti. Autopsija je prvo bila zakasnela (trideset dva sata nakon smrti), a potom su njeni nalazi dosta neuverljivi, premda se radilo o lekarima koji su bili među najkompetentnijim u Evropi.
Mitovi i legende o čudnovatoj smrti cara Aleksandra kružile su Rusijom i u sovjetskom vremenu. Da bi se s takvim pričama napokon završilo sovjetski naučnici su u 20. veku odlučili da otvore njegov kovčeg. Na opšte iznenađenje bio je prazan! S tako potvrđenim sumnjama o nejasnim okolnostima njegove smrti istoričari su krenuli u potragu ko bi mogao biti Aleksandar, ako on nije tada umro. Istragom se došlo do svešenika Fjodora Kuzmiča kojeg su carevi Nikola I i Aleksandar II rado posećivali.
