Nekad oficir, danas vozač kamiona

Sa osnovnim znanjem o vojsci, nemoguće je da se ne bojite da budete u ratu, ali strah se potisne i živite taj život sa saborcima, kaže Gligić.

Jedna od prvih bitaka u kojima je učestvovao bila je bitka za kasarnu Logorište, gde je od Zengi trebalo da spasu vojnike koji su tu bili opkoljeni. Ljudi su u kasarni bili iznureni, umorni, u teškom stanju.

Dragan je tu zatekao i vojnika Ismeta Redžepova, vojnika iz Makedonije, inače Turčina po nacionalnosti, koji je bio totalno dehidriran i nije mogao ni da se pomeri. Dragan nije želeo da ga ostavi i uspeo je da ga spase.

Dugo nisu bili u kontaktu, nisu se videli od 1992. godine. A onda su se ovog leta, posle toliko godina, sreli na jednom odmorištu za kamiondžije u Istanbulu. I Ismet vozi kamion. Sreli su se, izljubili, Ismet mu je rekao da ga nikada nije zaboravio. Bilo je dirljivo, malo su i suze krenule, presrećni što su se sreli.

Pukovnik u penziji Miodrag Šašović, Draganov pretpostavljeni u vojsci, kaže da se Dragan, čim je došao u njegovu jedinicu, nametnuo kao vođa. Često je zamenjivao komandira u bateriji i ljudi su mu verovali.

Sa sigurnošću, kaže tvrdi, da Dragan ne treba da bude vozač kamiona, jer je on oficir, lider, čovek od poverenja, cenjen i društvo treba da iskoristi njegove potencijale. To su na primer Sektor za vanredne situacije, Službe za spasavanje, negde gde bi mogao da da svoj pun doprinos.

Dragan je upisao Vojnu akademiju kada je već imao ratno iskustvo. Kaže, zato što je voleo vojsku, verovao u nju i njene vrednosti.

“Kada čujete himnu, to je osećaj koji vas tera da život za državu date“, kaže Dragan.

Na Kosovo je otišao 1997. godine, i prvi susret mu je bio sa 549. motorizovanom brigadom. On je bio oficir Vojne policije i to mu je bila posebna čast i draž. U vazduhu se osećalo da će biti rata.

Tri godine kasnije, 5. oktobra 2000. Dragan je u dva ujutru dobio naređenje da sa svojom jedinicom - a bio je komandir čete vojne policije za specijalne namene, pomogne MUP u blokiranju dela auto puta, kako bi sprečili narod sa juga Srbije da stigne do Beograda.

Trebalo je da ne dozvoli da narod ni po koju cenu ne stigne. On bi trebalo da izvrši naređenje, bez pogovora. U punoj ratnoj opremi, protiv golorukog naroda. Zadužili su i hemijska sredstva. Da je nešto upotrebio, kaže, ne bi bilo živih. Dragan i njegova jedinica nosili su fantomke, jer nje želeo da ga njegov narod prepozna. Vojnik je vršio naređenje, sa kojim se lično nije slagao. A onda nije stao u kordon, nije upotrebio ni jednu palicu, jer nije mogao da udari na svoj narod.

Sklonio je sve svoje vojnike, izbegavao da se javlja na motorolu i mobilni, nije želeo da sluša dalja naređenja. Izveo je vojsku i tako izvršio direktno naređenje, ali nije želeo da upotrebi silu.

Gligić je 2001. godine drugi put vanredno unapređen u čin kapetana. I pored svega toga, kapetan Dragan Gligić se odlučuje da u maju ove godine, progovori o vojsci javno. Dao je ostavku jer i pored svih odličnih ocena, već deset godina ne može da napreduje, a neki koje je on svojevremeno hapsio, danas su pukovnici.

Kolegama i nadređenima je rekao da ne pokušavaju da ga zovu na razgovor, jer je odluka konačna.

Draganov pretpostavljeni do ostavke, major Dejan Radovanović potpuno podržava Draganovu odluku, jer veruje da vojnik mora da bude vojnik, ponosan i gord, da sluša naređenja pretpostavljenih, ali ne političara. Dragana su vojnici voleli, jer je bio pravičan. Strahovito strog, ali nadasve čovek, ističe Radovanović.

Gligić kao vozač po pet dana nedeljno provede u kamionu. Vozi najčešće do Turske, nekada mu žena pravi društvo u kamionu. Nije mu svejedno što se odrekao uniforme, teško mu je, ali nije moglo drugačije I mesta kajanju nema. Porodica je na prvom mestu I sada je srećan, a kada ga pitaju šta je, on ponosno kaže – vozač kamiona.

Celu Draganovu ispovest za Život priča možete da pogledate OVDE.