Zaljubljen u hirurgiju, bez vremena za sebe; vaskularni hirurg Srđan Babić otkriva: Svakog pacijenta posmatram kao da je neko moj
Vaskularni hirurzi svakodnevno spašavaju živote mnogih pacijenata i o njihovim dostignućima se često priča, ali malo toga znamo o tome kako oni zapravo provode dane i koliki pritisak zaista stvaraju zahtevne i odgovorne intervencije koje obavljaju. Srđan Babić je jedan od najuspešnijih vaskularnih hirurga u Srbiji i za b92.net je ispričao koliko je truda i napora potrebno da bi bio uspešan u ovom poslu, kako postiže sve što mora da završi tokom dana radeći i sa pacijentima i sa studentima medicine, kao i ima li uopšte vremena za sebe i kako ga provodi.
Doktor Srđan Babić radi na Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje", u okviru svoje privatne prakse, kao i na Medicinskom fakultetu gde je asistent u nastavi. Poveo nas je da sa njim provedemo jedan dan u kojem pored svih ovih profesionalnih obaveza, mora da odgovori i na one koje se tiču njegove dece i porodice, pa ako preostane - ima malo vremena i za sebe.
"Po odvoženju dece u školu i dolasku na posao i presvlačenju, prvo odlazim u Intenzivnu negu i obilazim pacijente koje sam operisao prethodni dan. Pacijetni se jako obraduju a meni dan počne lepo kad vidim da su dobro i raspoloženi. Pogledam njihovo stanje, vitalne parametre i korigujem terapiju. Zatim odlazim kod pacijenata koje operišem taj dan, popričam malo sa njima. Znam da im bude lakše kad vide svog hirurga pred operaciju. I sam sam bio pacijent", kaže nam Srđan Babić čim smo se sreli.
"Posle idem na jutarnji sastanak, konzilijum na kome gledamo angiografije i postavljamo indikacije za lečenje. Jutarnja vizita, dogovor o tekućim problemima u ulazak u operacionu salu. Generalno, u sali se najbolje osećam, radim posao koji volim, a sa druge strane nekom spasavam život. Po završetku posla, obično odem kući da malo odmorim pa nastavljam u privatnoj praksi, pregledi, intervencije", priča nam vaskularni hirurg.
Srđan Babić je i asistent na Medicinskom fakultetu koji svake godine iškoluje mnoge naše buduće lekare.
"Tokom školske godine svaki nastavnik dobija svoju grupu studenata, obično na prvom predavanju popričam o njihovim željama, planovima i ambicijama. Takođe se trudim da im tokom praktične nastave iz hirurgije pokažem i kažem što više stvari koje će im sigurno u jednom momentu zatrebati u životu. Ranije sam posle posla voleo da sednem sa kolegama ili prijateljima na piće, ali u ovom vremenu retko to radim. Što ja uvek kažem, jako je teško skupiti tri hirurga na istom mestu osim u operacionoj sali. Uveče kad dodjem kući, uglavnom premoren volim sa decom da popričam kako je bilo u školi. Razgovor sa decom uvek opušta i otvara lepši svet od onog u kome živimo mi "stariji", priznaje lekar.
"Nemam vremena ni da se pogledam u ogledalo i popričam sam sa sobom"
Nakon takvog dana smo ostali zapanjeni količinom energije koju Srđan Babić ulaže u sve što radi, pa nas je interesovalo da saznamo hoćemo li ipak uspeti da vidimo kako provodi svoje slobodno vreme, iako je očigledno da ga ima vrlo malo.
"Često kažem da nemam vremena ni da sebe pogledam u ogledalu i popričam sam sa sobom. Doduše, u čestim razgovorima sa mojim dragim prijateljima shvatio sam da je ipak život samo jedan, premijera i da moram da nađem malo vremena za sebe. Čak sam u poslednih više godina prestao da radim subotom i nedeljom, ali se često desi da mi nešto ne da mira, pa sednem i pročitam neki novi naučni rad, nove preporuke ili sam radim neko istraživanje", kaže nam on.
Koronavirus je promenio živote svih nas, a ponajviše lekara i kardiovaskularni hirurg nam je otkrio da je nepoznata i nepredvidiva bolest unela zebnju u njegov život jer niko iz struke na ovako nešto nije bio spreman.
"Sam dolazak nepoznate i nepredvidljive bolesti, uveo je zebnju među ljudima a pogotovo nama lekarima. Polako ali neprimetno, mnoge stvari i načini življenja su postali 'normalni'. Uglavnom sam čitao različite radove o ponašanju samog virusa i trudio se da dam doprinos u tretmanu. Institut za kardiovaskularne bolesti "Dedinje" nije bio u Kovid sistemu ali je ogroman teret pao na nas,kardiologiju, vaskularnu i kadiohirugiju jer su pacijenti upućivani iz drugih centara. Ranije sam mislio da su naše intervencije zahtevne, dok nismo počeli da operišemo u skafanderima i pod punom opremom. Posebno moram da naglasim da je svo osoblje Instituta "Dedinje" odlazilo na ispomoć u Kovid bolnice, trudeći se da posao u našoj ustanovi nesmetano teče", priča hirurg.
Doktor Srđan Babić priznaje da mu je najveća čast u životu to što može da spase nečiji život jer je to najviše što može da učini za druge ljude.
"Po završetku fakulteta, obavezni lekarski staž sam započeo baš na Institutu "Dedinje". Dopalo mi se što se u hirurgiji zna red. Poštuju se iskusniji hirurzi, zna se tačno ko šta radi i posao teče. Generalno, u hirurgiji vlada disciplina kao u vojsci. Gledajući starije hirurge i moje učitelje, koji su izgledali kao divovi, iz moje tadašnje perspektive nisam ni mogao da shvatim koliko breme nose na svojim leđima. Ipak sa vremenom saznaš. Velika je čast, a i obaveza raditi na takvoj klinici. Sa vremenom se zaljubiš u hirurgiju, trudiš se da što više naučiš, što više znaš više možeš, što više možeš znači spasen jedan život više, nečiji ceo svet. Ali u učenju nema kraja. Neprestano nove metode, modifikacija starih, sve sa ciljem za boljitak pacijenta", kaže i dodaje:
"Izazovima u vaskularnoj hirurgiji nema kraja, te se sa tim moram pomiriti. Sa druge strane otkrio sam jedan čudesni svet nauke i pisanja radova, u koji me uveo moj učitelj , profesor Radak. To je jedan prozor u svet, sa velikom satisfakcijom što me lekari iz sveta znaju, šalju mi naučne radove na recenziju, čak sam u uredništvima svetskih poznatih časopisa. Da se vratim na jednu stvar koja me je prilično trgnula i mislim da je odredila moj naučni uspeh. Magistarske studije sam upisao po završetku fakulteta, položio sve ispite i na red je došla odbrana magistarskog rada. Puna svečana sala Medicinskog fakulteta i uspešna odbrana mog rada. Članovi komisije mi prilaze i čestitaju, a predsetnik komisije prof Davidović mi tiho odrešnim tonom kaže: 'doktore Babiću, nemojte na ovome da se zaustavite'. Još i danas mi odjekuje u glavi."
"Svakog pacijenta posmatram kao da je neko moj"
"Uvek se trudim da saslušam i nađem najbolje rešenje. Volim da jasno objasnim problem koji ima i da pacijent od mene ode zadovoljan", priča nam lekar i otkriva momenat sa pacijentom koji nikada neće zaboraviti.
"Moje dežurstvo pre 10-ak godina. Zovu hitno, reanimacija. Ulećem u sobu, zatičem pacijenta bez sveti i započinjem masažu srca dozivajući ga imenom. Vraća mu se boja lica, počinje da otvara oči. Dolaze kolege sa anestezije i prevode pacijenta u jedinicu intenzivne nege. Sledeće jutro referiše kolega, a pacijent od svih nas gleda u mene. Sutradan me ponovo gleda. Prelazi na odelenje i ponovo me gleda. Po završetku vizite mi prilazi da me nešto pita: 'doktore, izvinite ali ja vas od nekud znam, poznati ste mi, ali ne mogu da se setim odakle'. Po mom objašnjenju odakle me zna i njegovom pogledu shvatimo da je to u najveća nagrada i priznanje u životu. Često me pozove da pita kako sam."
Na kraju čitavog dana provedenog sa uspešnim vaskularnim hirurgom Srđanom Babićem shvatamo koliko je on i pored svih dostignuća zapravo jednostavan i skroman čovek.
"Nemam nekih preterano zdravih rituala koje bih mogao ljudima da preporučim, ali volim da vidim drage ljude, volim da prošetam i volim sa mojom decom da igram fudbal ili bilo šta drugo što smisle. Nedavno sam kupio bicikl, ali ne mogu da se pohvalim sa više od dve-tri vožnje", kaže nam on na kraju susreta.
Autor: Milana Petković
Izvor: B92.net
