Putujte stopama Inka

Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO) proglasila je na sastanku u Dohi u Kataru puteve korišćene u vreme carstva Inka svetskom baštinom. Ministarstvo kulture Perua saopštilo je da se putna mreža, poznata pod imenom "carski put" proteže na skoro 60.000 km i da obuhvata uzduž i popreko planinski venac Anda u šest zemalja Latinske Amerike, duž kojih se protezalo i carstvo Inka.

Mada neki delovi te putne mreže datiraju još pre carstva Inka, njen najveći deo izgrađen je u 15. veku, kada je ta kultura i kroz arhitektonsku moć izražavala dominaciju u Andima. Peru, Argentina, Čile, Bolivija, Ekvador i Kolumbija zajednički su nominovale putnu mrežu Inka za listu svetske baštine jer su do sada samo neki njeni delovi imali taj status. Mnogi delovi tog puta su oronuli i prekriveni vegetacijom. Carstvo Inka je bilo najveće carstvo u pretkolumbovskoj eri. Glavni grad bio je Kusko, a službeni jezik Quechua. Poštovali su Sunce i svako ko bi se pridržavao tri osnovna "božanska" načela: ne kradi, ne laži, ne budi lenj, završio bi u toplini Sunca, dok bi se ostali reinkarnirali na Zemlji. Zastava Inka je bila duginih boja, žvakanje svete biljke koke im je pomagalo pri svetkovinama i radu, a danas je ta biljka zabranjena u većem delu sveta zbog supstance zvane kokain.

Ali, Inke i danas intrigiraju i pučanstvo i naučnike. Dok prvi hrle da otkriju čarobne, gotovo magične predele Anda, druge i dalje kopka misterija naroda koji je iza sebe ostavio impozantnu kulturnu baštinu. Inke su tvrdile da su gradove samo koristile ali ne i izgradile. Mnogobrojne teorije ukazuju na to da su nekad davno u prošlosti ljudi bili razvijeniji nego sada i da je to ostavština civilizacija sa Atlantide i Mua, mada za tako nešto nema pravih dokaza. Ono što možda navodi na to je misterija grada Tiahuanaca koji leži na visini od 4 000 m, s nepoznatim pismom po zidinama za koje se veruje da je napisano davno pre dolaska Inka. Grad i okolno područje su mesto sa razbojima i pravilnim geometrijskim linijama po krajoliku nalik drumu. Pošto Inke nisu znaei ni za konje, enigma je još i veća... A istorija kaže da je bilo ovako:

Pre više stotina godina, grupa ljudi koji su sebe nazivali Inke, naselili su dolinu Kusko visoko u Andima Južne Amerike. Odakle su došli ostala je misterija. Ipak, iako je svrha nastanavanja takvog robusnog i negostoljubivog predela nejasna, nema sumnje u krajnji rezultat njihovog dolaska. Tokom vremena, Inke su izgradile imperiju koja je obuhvatala Pacifičku obalu Južne Amerike (od juga Argenitine do severa Ekvadora), oko 3200 km brda, planina, dolina i obale. U sasvim kratkom vremenu (od oko 100 godina), Inke su dominirale Južnom Amerikom i smatra se, do današnjih dana, da je to jedna od najboljih imperija koje je svet ikada upoznao. Počevši od devetog vladara Pačakuti Inka Jupangi, Inke počinju ekspanziju. Pačakuti je prvo vojno osvajanje dobio protiv naroda Čanka, kada je odbio da se povuče iz borbe uprkos malim šansama za pobedu. Odatle, on je uspostavio kontrolu iz kulturne baze Kusko, a zatim se preselio severno u dolinu Urumba, koja je produžetak mesta na kome je kasnije izgrađen ''izgubljeni grad'' Maču Pikču. Nakon toga, pokrenuo je vojsku na jug i pokorio plemena Kola i Lupaka. Iako nije prvi vladar Inka, mnogi tvrde da je Pačakuti jedan od najboljih prekolumbijskih lica koja su ikada živeli. Veliki vojni strateg, arhitekta, vešt diplomata i nadareni verski filozof, njegovo učenje i danas još praktikuju mnogi stanovnici Anda.

Kao i mnoge druge grupe naroda koje su prethodile Inkama (Čimu, Nazka, Moče) i društvo Inka je teško zapalo u slavljenju moćnih bogova. Njihov panteon je sadržao takve svemoguće bogove kao što su Virakoča (bog stvaranja), Inti (Sunce i otac dinastije Inka), Ilapa (bog kiše, groma i munje), Pača Mama (majka Zemlja) i Mama Koča (majka jezera). Grandiozne ceremonije su se često održavale u čast ovih bogova jer su Inke verovale da ako neko nije bio zahvalan i pokoran bogovima, desiće se loše stvari. Svet Anda je pun prirodnih lepota, ali i prirodnih katastrofa: zemljotresa, oluja i vulkanskih aktivnosti. Bogovi su držali kontrolu nad tim dešavanjima i pravilno poštovanje njima je moralo biti pokazivano u svakom trenutku. Uobičajene strukture današnjice su postojale i u državi Inka: Carska putna mreža, izgrađena duž strmih nagiba planina, viseći mostovi i kamene staze, kamene stepenice i putevi od cigala duž cele trase putne mreže. Na strateškim tačkama puteva, postojale su putne stanice (Tambos), koje su omogućavale putnicima i važnim velikodostojnicima da se odmore i pripreme za sledeći korak putovanja. Inke su jedine na tlu Južne Amerike organizovale velike stanice i spremišta hrane, tako da su u sušnim godinama bile pošteđene gladi, za razliku od njihovih komšija. Postojale su bolnice za narod u slučaju velikih katastrofa, a intersenatno je da su Inke prve razvile operaciju lobanje. Ona je uključivala bušenje rupe u lobanji, kako bi se smanjilo gomilanje tečnosti i upale usled povrede glave. Arheolozi su otkrili dokaze o čak 80-90% uspešnosti takvih operacija, dok je pre Inka procenat preživljavanja takvih povreda glave, bez operacije, iznosio oko 30%.

Inke su svoju zemlju zvali Tahuantinsuju (Zemlja četiri četvrtine) jer je bila podeljena u četiri provincije. Svaka provincija je bila pod upravom lokalnog guvernera (zvanog Apu), ispod njega su bili lokalni vladari (Kurakas), pa čak i još niže okružni vlastodršci (Kamajok). Pomoću te vladine strukture, vladar-kralj (Sapa-Inka) je mogao da vlada svojim carstvom nedodirljiv za ostalo stanovništvo. Da bi uspešno vladao tolikom oblašću, Sapa-Inki su bile neophodne stalne informacije o stanjima u dalekim delovima njegovog kraljevstva. Da bi obezbedile informacije, Inke su formirale sistem izviđača (Časkvi). Oni i su isporučivali poruke kroz imperiju, prenoseći po sećanju važne informacije od tačke do tačke. Zahvaljujući tom sistemu, poruka o pobunjenim seljacima, stotinama kilometara daleko od Kuska, kralju je mogla biti isporučena za par dana.

Vojska je takođe koristila taj sistem obaveštavanja između kolona vojnika u pokretu o primećenom neprijatelju i o prohodnosti zemljišta. Vojska Inka je, shodno dobro organizovanoj državi, takođe bila veoma dobro organizovana. Kada su pozivane u rat, svaka provincija je bila dužna da pošalje jedinicu vojnika naoružanih buzdovanima, lukovima i strelama, kopljima, praćkama i duvaljkama sa strelicama. Tokom bitke vojnici su praćkama ''tuširali'' protivnika gomilom kamenja da omekšaju liniju fronta, zatim bi na red došli strelci i vojnici sa duvaljkama da bi na kraju, već ozbiljno uzdrmanog protivnika, napali ''udarači'' buzdovanima vrišteći i vičući iz sve snage, sa ciljem da zbune i zastraše već pokolebanog protivnika. Način ratovanja Inka je bio vrlo uspešan i nije bilo vojske na tlu Južne Amerike koja bi mogla da ugrozi tu moćnu imperiju. Ali za događaje koji su se približavali državi Inka, vojska nije bila pripremljena niti obučena.

Posle slavnog uspona Pačakutija i njegovog sina Topa Inka, imperija je počela da propada usled niza unutrašnjih i spoljašnjih katastrofa. Prvo su krvavi građanski rat povela dva polubrata, Husakar i Atahualpa. Građanski rat je podelio državu na dva dela i doveo je do tačke pucanja. Atahualpa je dobio rat, ubio svog polubrata i sebe proglasio kraljem. Međutim, nije ni stigao da učvrsti vlast i obnovi snagu svoje države. Španski konkvistador Francisko Pizaro sa svojom vojskom ulazi u dolinu Kajamarka 1532. godine i brutalno napada Atahualpu i njegove podanike. Pizaro je zarobio Atahualpu, nadajući se da će Inke dati veliku količinu zlata, kao što su Asteci dali Kortezu za svog kralja Montezumu. Na kraju, Pizaro je ubio Atahualpu i 1533. godine postavio za kralja njegovog brata Manko Inka. Ovaj je jedno vreme sarađivao sa Špancima, dok nije došlo do sukoba između Španaca zbog vlasti nad tom bogatom zemljom. Manko Inka se pobunio, povukao u planine i Inke su pružale otpor špancima još 36 godina, sve do 1572. godine kada je uhvaćen i ubijen poslednji vladar Inka, Tupak Amaru. Time je okončan otpor španskom osvajanju i došao kraj moćnoj civilizaciji.

U visinama istočnih Anda smešten je Maču Pikču, sveti grad Inka, jedno od sedam novih svetskih čuda. Još od kada ga je 1911. otkrio Amerikanac Hajram Bingam, veličanstveni Maču Pikču ne prestaje da privlači turiste iz celog sveta. Vekovima zaboravljen u andskim šumama i vrletima, ovo svedočanstvo o carstvu Inka jedno je od omiljenih turustičkih mesta ne samo u Južnoj Americi, već na celom svetu. Maču Pikču proglašen je 7. jula 2008. godine novim svetskim čudom jer to zaista jeste, čudo u pravom smislu te reči.

Izvor: medias