Mislite da se kamile u grbama čuvaju vodu? E, pa, grešite, baš!

MAST!. Ove masne grbe mogu da teže i po 37 kilograma, a pritom dozvoljavaju kamili da bez brige živi čak dve nedelje bez hrane, ukoliko je potrebno.

Možda se pitate “ali zar se gram masnoće zapravo ne pretvara u više od jednog grama vode tokom procesa metabolizma, čime grba predstavlja neku vrstu rezervoara vode”?

Taj princip jeste tačan, ali nažalost nije apsolutno primenjiv na kamile. Iako se od masnoće proizvede više vode nego što je bilo masnoće, gram za gram, metabolički proces zapravo koristi popriličnu količinu vode zbog ekstremno suvih uslova u kojima kamile žive.

U suštini, one gube vodu kroz pluća koja udišu kiseonik potreban za pretvaranje masti u vodu. Samim tim, čitava mreža efekata zapravo rezultira manjom količinom vode.

Gde kamile čuvaju vodu, ako ne u grbama? Ispostavilo se da vodu čuvaju uglavnom u krvi ili na drugim mestima u telu koja su već u tečnom stanju. Ne postoji nijedan centralni “magacin” u telu kamile. Ono što im omogućava da prežive u pustinjskim uslovima jeste način veoma efikasnog korišćenja vode. One su toliko efikasne, da u relativno umerenoj klimi mogu uzeti svu vodu koja im je potrebna kroz hranjenje zelenim biljem.

jihovo telo čuva vodu na bukvalno sve moguće načine. Na primer, kada uriniraju, njihov urin sadrži veoma malo vode i zapravo više liči na pastu koja ima konzistentnost poput sirupa. Takođe, njihov izmet je skoro potpuno suv i može se odmah koristiti za loženje vatre ili slično. Poređenja radi, ljudske fekalne materije obično su sastavljene od 75% vode.

Živorinje gube najviše vode, posebno u suvom okruženju, putem disanja. Izuzetak nisu ni kamile, ali njihov disajni sistem je efikasniji od većine. Njihove nozdrve imaju mehanizam za hvatanje vlažnosti u njihovom dahu pre nego što izdahnu. Vlaga se potom vraća u njihove telesne tečnosti, čime gube veoma malo vode kroz disanje, za razliku od ljudi i drugih sisara.

Životinje uglavnom gube vodu i putem znojenja. Ispostavilo se da kamile ne moraju da se znoje mnogo kako bi ostale rashlađene. Kako im to polazi za rukom u pustinji gde sunce bije odozgo, a pesak odbija toplotu i greje odozdo? Postoji nekoliko ključnih stvari: najimpresivnija je ta da kamile mogu da imaju telesnu temperaturu od 34 do 41 stepena Celzijusa, bez ikakvih negativnih posledica (u poređenju sa ljudima gde samo par stepeni razlike utiče negativno na naše zdravlje).

Njihova tela takođe imaju sposobnost da odbijaju toplotu. Nakon hladne pustinjske noći, njihova telesna temperatura iznosi oko 34 stepena Celzijusa. S obzirom na njihovu veličinu i telesnu sposobnost da odbijaju toplotu, potrebno je neko vreme kako bi se njihova temperatura popela do blizu 41 stepena. Zato u nekim slučajevima, kamile uopšte ne moraju da se znoje tokom dana, u zavisnosti od temperature ambijenta i njihove aktivnosti.

Ipak, ako im se temperatura popne do granice od 41 stepena, njihov mehanizam znojenja će se pokrenuti. Poput ostatka tela i mehanizam znojenja je efikasan po pitanju čuvanja vode onoliko koliko znojenje može biti efikasno, tako što znoj isparava na površini kože, pre nego što natopi dlake čime bi se bespotrebno utrošio efekat rashlađivanja.

Još jedna zanimljiva činjenica je kako kamile koriste vodu u svom telu. Kada im je potrebna voda, , njihova krv će prva pokupiti vodu iz svih tečnih delova tela osim krvotoka. To omogućava da krv nastavi normalno da teče, čak i kada su potpuno dehidrirale. Kamile mogu da izdrže i do 25% smanjenja težine kroz gubitak vode i sve dok ne dođu do tog praga neće doći do korišćenja njihovog glavnog skladišta vode u krvi. Poređenja radi da bi shvatili koliko je impresivan broj od 25%, većina sisara doživi srčani zastoj prilikom 12-15% smanjenja težine zbog gubitka vode.

Sve navedeno svodi se na to da kamile nemaju nikakav dodatni teret kako bi išle dve do tri nedelje kroz pustinju bez potrebe za vodom. Sa druge strane, ukoliko se kamila obezbedi dodatnom težinom, može da izdrži tri do četiri dana u okruženju bez vode.

Izvor: nacionalna geografija