Marija Savić Stamenić za PRVA.RS: "U ovom poslu je najgore da ljude ostavite ravnodušnim"
Novinarstvom je počela da se bavi još kao apsolvent. U braku je 13 godina, a slobodno vreme provodi sa decom. Voli da vozi rolere uz muziku, pliva i čita. Ovo je život Marije Savić Stamenić iza kamere!
Novo ali dobro poznato lice jutarnjeg programa TV Prva je voditeljka Marija Savić Stamenić. Rođena je u Trebinju, a odrasla u Gacku. Fakultet političkih nauka upisala je 1998. godine u Beogradu. Prve korake u novinarstvu načinila je 2003. godine na TV B92. Tada je kao apsolvent započela karijeru, prolazeći kroz sve stepenike ove profesije - od reportera, urednika do voditelja. Novinarski izazovi nastavili su se kada je počela da radi Jutarnji dnevnik na RTS, sve dok se nije odlučila da svoje apetite za novim i drugačijim formatima pronađe na Prva TV.
Završila se prva radna nedelja na jutarnjem programu Prva TV. Kakvi su Vaši utisci o novoj radnoj sredini, poslovnim izazovima i šta Vas je zapravo "nateralo" da iskoračite iz “zone komfora”?
- Odlično se osećam. Ekipa jutarnjeg programa je sjajna i čini mi se da smo odmah pronašli zajednički jezik, kao da radimo zajedno godinama. Naravno da je svaki početak istovremeno i izazov i da je potrebno neko vreme da se uhodate, posebno kada ulazite u drugi format, pa još u drugom okruženju, sve je novo i drugačije, ali u tome i jeste čar promene i novog iskustva.
Poznato je da ste pobrali simpatije publike. Voleli bismo da nam zbog toga otkrijete nešto više o sebi. Možete li da nam opišete svoj tipičan radni dan?
- Kad je o utiscima reč, u ovom poslu je najgore da ljude ostavite ravnodušnim. To je jedna od prvih stvari kojih se sećam još sa prve godine Fakulteta političkih nauka. Prve korake u novinarstvu sam napravila 2003. na TV B92, tada sam bila apsolvent na FPN. Prošla sam sve stepenice u ovom poslu, od reportera do urednika i voditelja. Tako se i moj ritam menjao. Godinama sam radila Jutarnji dnevnik na RTS, pa sam navikla da mi dan počinje od 4.30h. Kada se emisija završi u 11h, odmah počinju pripreme za narednu zajedno sa ostalim članovima ekipe. Posle toga idem u najlepši deo dana koji provodim sa svojom porodicom i trudim se da to vreme potpuno posvetim deci. Naravno, ovo je posao koji traje 24 časa i zato nikad ne možete da se isključite u potpunosti, posebno sada, u avgustu, kada radim pet emisija jutarnjeg programa nedeljno.
Kako provodite vreme kada niste na poslu i koji su rituali kojima se opuštate nakon napornog dana?
- Opušta me najviše smeh moje dece, Vuka i Lene. Trudim se da provodimo što više kvalitetnog vremena zajedno u šetnjama, na bazenima, u bioskopu, pozorištu, na izletima.
Uspevate li da uskladite život poslovne žene i majke, tako da ne trpe ni jedno ni drugo?
- Trudim se. Lagala bih kada bih rekla da je lako, ali tako je svakoj ženi koja radi i ima decu. Uvek imate taj osećaj da ne provodite dovoljno vremena sa njima, da brzo prolazi vreme... Ipak, trudim se i kada sam veoma umorna, da ne propuštam njihovo odrastanje, da im pomažem oko učenja i da uživam u njima, jer su oni, zaista, smisao života.
Ritam novinarskog posla ume da bude veoma naporan, uspevate li da izdvojite vreme samo za sebe?
- Vozim rolere uz muziku, plivam kad god nađem slobodnog vremena. Pred spavanje uvek čitam knjigu, to me opušta. Sada po drugi put čitam “Veličanstveni izvor” Ajne Rand. Preporučujem je svima, fascinantna je. Kao i ostale njene knjige.
Šta biste mogli da izdvojite kao hobi koji negujete i postoji li neki koji ste zapostavili?
- U srednjoj školi sam se aktivno bavila odbojkom, dva treninga dnevno, utakmice, turniri... Posle toga sam nastavila povremeno, ali odavno sam to potpuno zapostavila i nisam uzela odbojkašku loptu ruke godinama. Žao mi je zbog toga jer mi je odbojka donela mnoge lepe trenutke u zivotu.
Kakva su bila Vaša interesovanja u detinjstvu, da li ste oduvek maštali o tome da postanete novinarka?
- Rođena sam u Trebinju, Odrasla sam u Gacku, malom mestu blizu Trebinja. Moje detinjstvo je obeležio rat koji je počeo kada sam imala 12 godina. Zbog svega što smo tada doživeli mogu samo da kažem da onaj ko nije preživeo strahote građanskog rata, ne zna šta je zlo. Strašno je kada vam vaši dojučerašnji najbolji prijatelji, najbliže komsije, odjednom, preko noći postanu neprijatelji. Ne vašom, ne njihovom voljom ili željom. I odjednom ste u ratu, otac je na ratištu, majka u bolnici, po ratnoj obavezi, a moja sestra, brat i ja moramo da naučimo da pucamo jer, nikad ne znate šta može da se desi i ko može da vam upadne s namerom da vas ubije. Istovremeno, znate da na isti način strepe i oni koji su na drugoj strani. I naravno, to je samo početak agonije i ludila koji su trajali godinama. Tako da je politika u moj život užla rano, na najgori mogući način. Moguće je da je to opredelilo, na neki način, moj put, ali, ne znam da vam kažem u kom tačno trenutku sam poželela da budem novinar. U svakom slučaju, 1998. sam u Beogradu upisala Fakultet političkih nauka i zavšila ga 2003.
Zahvalnost roditeljima
"Ponosna sam i zahvalna svojim roditeljima što su me naučili da nikada drugome ne uradim ono što ne želim da drugi rade meni, da se borim za sebe ali da nikad ne gazim preko drugih ljudi da bih došla do cilja. Nikada neću zaboraviti kada je počeo rat u BiH i kad je sve postalo svačije, jer su neki ljudi, naše komšije, morali da odu. Svi su tada ulazili u te stanove i prodavnice i uzimali sve što su našli - od hrane do patika, odeće i nameštaja. Moj otac je naterao sestru i mene da vratimo paket čokoladnih bananica koje smo uzele iz jedne od tih napuštenih prodavnica. Ponosna sam na taj trenutak i na moje roditelje koji su uvek znali delima, bez mnogo reči, da na taj način vaspitaju mene, mog brata i moju sestru. Smatrala bih svojim najvećim uspehom ako bih svojoj deci uspela da budem takav roditelj."
