Uloguj se

Uloguj se

Pretraga
Pronađite nas na

Info

03. 11. 2017. 08:58   >>  09:26

OVK joj je ubila dva brata i 13 članova familije: "Pitala sam se koje kosti da poljubim"

Olgica Božanić, rođena Kostić deo je jedne od najtragičnijih porodica na Kosovu. OVK je oteo ili ubio 15 Kostića, uključujući njena dva brata Lazara i Todora.

Tragedija porodice Kostić počela je otmicom Jugoslava Kostića na radnom mestu 11. jula 1998. godine. Olgica je radila u apoteci, bila na radnom mestu. Tražila je od koleginica Albanki pomoć, neku informaciju da saznaju gde se on nalazi jel je tada OVK već bila jaka i pravila je rovove i u selima i oko Orahovca.

Atmosfera je bila napeta i svaki dan se čekalo da se dogodi nešto strašno. 

Njen mlađi brat Lazar otišao je u Orahovac da prijavi nestanak rođaka i onda je produžio za Prizren, da i tamo urgira. Usput je uspeo da evakuiše svoju ženu i dete, tada jedanaestomesečnu Anđelu. Svratio je i do Olgicinog stana, i tada ga je poslednji put zagrlila. 
Rekao im je da ne izlaze iz kuće, da je opasno i da on ne zna da li će stići do svoje kuće živ. Olgica ga je pitala da pođe sa njim, da idu zajedno, pa šta bude bilo njemu, da bude i njoj. On joj je rekao: "Sestro, poveo bih ja tebe, ali imaš troje dece, ne mogu to sebi da dozvolim. Ostani sa svojom decom." 
Nije ni slutila da će dva dana kasnije Orahovac biti napadnut. Tako je bilo. Prvo je napadnut Dom zdravlja. Svi su se zavukli u svoje stanove, nisu smeli da izađu. Pucalo se od petka do utorka, neprestano. Nije bilo struje, a hranili su se od onoga što je bilo u kući. 
U ta četiri dana, Olgica kaže da se samo bojala da je ne ubiju ili ne siluju pred detetom od tri i po godine i pred suprugom. 
Kaže, nisu očekivali ništa bolje, nego smrt. U svemu tome, kaže, skupila je hrabrost i kroz prozor zamolila komšiju Albanca koji je imao radnju ispred njihove zgrade, da im da cigaretu za njenog muža, da ne poludi. Dobacio im je ceo boks cigareta. 
“Ja nikada nisam rekla, niti ću, da su svi Albanci zli i zločinci, ima i dobrih“ kaže Olgica. 
Srpska policija je uspela da se probije do centra Orahovca i da ih evakuiše. Umesto da se raduju što su preživeli, Olgica dobija najtužnije vesti. Da su svi njeni iz sela Opteruša i Retimlje odvedeni u logore. Kaže da joj se ceo svet okrenuo i da i dan danas ne prihvata da je tada postala sestra bezbratnica! 
Šest meseci kasnije, dok je rat uveliko trajao, Srbi kojima je neko nestao, organizovali su marš do mesta Dragobilje, gde je bilo sedište OVK, da probaju da saznaju nešto o otetima. Pešačli su 14 kilometara, a u toj povorci bili su i Dragica, i Olgica i njena majka Petra. 
Sa vrhova planina posmatrali su ih pripadnici OVK, pušaka uperenih u njih. Ništa ih nije sprečilo, čak ni to što im je policija rekla da se vrate jer ne mogu da im garantuju bezbednost. 
Kada su stigli, nikoga naizgled nije bilo, ni sa kim nisu mogli da razgovaraju. Ali, književnik Ranko Đinović, koji je bio u povorci, svedoči da je iza kuće ugledao oko 300 naoružanih pripadnika OVK, koji su svakog trenutka mogli da ih pobiju. 
„Iskrena ljubav za braćom potisne strah. Želja da vidim braću, dala mi je snagu. Nisam se ničega bojala“, kaže Olgica. 
"Ja uvažavam sve žrtve, bilo da su one Srbi ili Albanci, ali kaže da se pravi diskriminacija, da se svih ovih godina ne čuju apeli srpskih majki, samo albanskih..." 
Olgica kaže da njena majka, uprkos svim DNK analizama još ne veruje da su joj sinovi mrtvi. Olgica kaže da veruje da njihova srca kucaju u nekom drugom jer se u izveštaju Dika Martija pominju muškarci iz Retimlja i Opteruše, da su godinu dana posle otmice, bili živi i odvezeni u Albaniju u mesto Kuks, i da su tamo, sasvim moguće, poslužili za trgovinu organima.

Olgica se pita i kako su njihovi ostaci posle svega toga dospeli u pećinu Volujak, ali nije dobila odgovor do dana današnjeg jer se nijedan sud nije potrudio da uradi pravu istragu i otkrije pravu istinu. 

Olgica je godinama kasnije razgovarala sa Albancima za koje veruje da su znali nešto o njenoj braći i pitala ih koliko košta da njena porodica otkupi živote njene braće. Kao odgovor je dobijala da oni ne znaju ništa o tome i da nisu umešani u otmicu, ali da će se raspitati. 
Majka Petra i danas veruje da ih je sve izdala država jer je sigurna da su naši vojnici ili policija mogli da dođu, da reaguju, da ih spasu. Do danas je niko nikada nije saslušao niti pitao šta se dogodilo tog dana u Retimlju, Opteruši i Zočištu. Čak je kasnije razgovarala i sa predstavnikom OEBS Vilijamom Vokerom, tražeći pomoć. Od njega je dobila odgovor: "Zašto ih vaši nisu spasli, imali su četiri meseca na raspolaganju, što ih nisu oslobodili?" 
Olgica je sve vreme bombardovanja provela na Kosovu, u Orahovcu, uporno pokušavajući da sazna bilo šta o svojoj braći, ali i ostalim otetim muškarcima. 
Olgica napušta Kosovo zajedno sa srpskom vojskom, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Nije htela da napusti dom jer je odatle mogla lakše da traži braću. Rekla je mužu da on ide sa decom, a da bi ona ostala. On joj nije dozvolio. 
“Ja živim životom senke. Iako imam unuke, nemam čemu da se radujem, ja sam skamenjena sestra, koja traži istinu i luta, ali ne mogu da stanem“, kaže Olgica i dodaje da braću stalno sanja i da im obećava da će nastaviti da traži istinu i pravdu. 
I tako, Olgica 2006. godine dobija telefonski poziv da se u jami Volujak, kod Kline, podigla podzemna voda i da je izbacila smeće. Među tim smećem, rasule su se kosti. Ispostaviće se, kosti otetih, među kojima i Olgicine braće. 
Nije praksa da predstavnici porodica prisustvuju iskopavanju kostiju, ali je Olgica, zahvaljujući predstavniku UNMIK, dobila dozvolu da taj dan, sa još nekoliko ljudi, dođe u jamu i da gleda otkopavanje. 
"Toga dana pitala sam se koju kost da poljubim“, seća se Olgica. "Vrištala sam iz sve snage, onda sam izgubila svest. Tada se izgubila svaka nada da su živi“. 
Samo je razmišljala da ih dostojno sahrani. 
Iste godine, Olgica prvi put od kada je napustila svoj dom, vraća se u Retimlje. Groblje je porušeno, kuće su zapaljene i napuštene, a na mestu gde je bila crkva, Albanci su napravili parking. Njihove vinograde, polja i njive koriste Albanci i ubiraju plodove te zemlje bez ikakvih prava. Kada je predstavnike Međunarodne zajednice, ali i Kancelariju za KiM, pitala da li je u planu da se obnove kuće u Retimlju i Opteruši, da bi Srbi, ukoliko žele, mogli da se vrate, dobila je odgovor da to nije u planu i da je to veoma rizično. 
Od Lazara i Todora ima samo fotografije i uspomene. Iza Lazara ostala je ćerka Anđela, danas je student i izrasla je u divnu devojku. Rasla je bez oca, pored toliko tuge i bola, slušala jauke svaki put kada je neka grobnica otkrivana, ali je uspela da iz svega izađe psihički zdrava, sačuvala je razum i ponos je cele porodice Kostić. 
Olgica je veoma aktivna u Udruženju porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji. Gde god je pozovu, Olgica ide i priča istinu o nestalima.

Pričaće dok je živa. Tome je, kaže, posvetila život. 

Pogledajte celu emisiju Život priča: Jednoglasno proglašena bol - 2. deo

Pročitajte i:

Strašna ispovest žene kojoj su na KiM ubili muža i sina: "Ubijte mene, dete mi ostavite!"

0 Komentari

Ukoliko želite da komentarišete sa svojim korisničkim imenom, molimo vas da se ulogujete.

Ostali komentari