Šta je zajedničko Jungu, Titu i Juriju Gagarinu?

Oni su junaci romana "Bife Frojd" Miloša Živkovića (Izdavačka kuća "Admiral Books"). Miloš Živković u ovaj zabavni i šašavi, ironični i groteskni okvir smešta dinamičnu radnju, živopisne dijaloge i čudesne obrte, karikaturalne junake i njihove doživljaje

RADNJA: Glavni junak romana Karl Gustav Jung, vitalni starac avanturističkog duha i snažnog libida, šezdesetih godina prošlog veka, nekoliko meseci pre smrti, odlučuje da u glavnom gradu FNRJ potraži svoju nekadašnju ljubavnicu Anu Zec, koja je nakon skandala završila svoju diplomatsku i špijunsku karijeru i vraćena u Beograd da bude poštarka.

Prispevši inkognito u prestoni grad Titove Jugoslavije, i odsevši u hotelu „Moskva“ pod lažnim imenom Gustav Grafenberg, Jung ubrzo otkriva da mu je prvi komšija u hotelu Jurij Aleksejevič Gagarin, koga je Tito tajno pozvao u goste uveren da bi se i nesvrstani morali uključiti u trku za osvajanje kosmosa. A u prvoj šetnji snežnim Beogradom, Jung će doklizati do svog budućeg prijatelja i vodiča, profesora biologije Novaka Baltazara, po kome će Zlatko Grgić stvoriti čuvenog junaka crtanog filma „Profesor Baltazar“.

Novak ga odvodi u „Bife Frojd“, maleno i skrovito mesto u blizini hotela „Bristol“. Osnovali su ga još tridesetih godina prošlog veka, ko bi drugi, frojdisti Beograda. I to onog kontradiktornog Beograda koji ispod snežne, idilične mirnoće krije opasnosti i za svoje građane i za strance koji zavise od Titovih ambicija i paranoja, a koji pruža idealnu pozornicu za triler, fantastiku, strip, avanturu, horor...

Neobična priča uvešće vas u (ne)stvarni svet frojdovaca. Otkud ideja?

- Iskreno, ne znam ni sam! (smeh) Ali, rekao bih da ideje, barem kad su umetničke forme u pitanju, često mogu biti prava terra incognita. Nikad ne znaš kuda će te put kojim kreneš odvesti. Tako je i „Bife Frojd“ u početku trebalo da bude samo roman o Juriju Gagarinu. Naišao sam na podatak da je čuveni kosmonaut bio visok tek nešto malo iznad metar i po, i da je u mladosti prilično patio zbog te nezavidne visine. A onda mu je sudbina donela pravi filmski obrt. Sovjetski inženjeri su kapsulu Vostoka napravili manjom nego za prosečnog muškarca, i tako je baš Gagarin od dvadesetak pilota odabran da bude prvi čovek u Kosmosu. Ideja da naš najveći kompleks nekada može biti i naše najveće blago, gotovo plastično mi se uklopila u Jungovu teoriju o procesu individuacije. Jer i kompleksi, kao uostalom sve stvari na ovom svetu, nisu sami po sebi samo dobri ili loši. I tako je počeo da nastaje „Bife Frojd“.

Da li su likovi autentični ili izmišljeni? I kako se tu uklapa Mića Orlović?

- Većinom su autentični, uključujući i one koji istoriji nisu poznati. Doduše, nekima su promenjena imena, nekima lični opis, a nekima čak i pol. A kad je već danas u medicini to rutinska stvar, nema razloga da ne bude tako i u književnosti. Što se tiče Miće Orlovića, čini mi se da sam se tu rukovodio onim Fejdoovim apsurdnim principom koji inače veoma volim - ko god ne bi trebalo sad da uđe u prostoriju, neka uđe u prostoriju. Kad bolje razmislim, čini mi se da je Mića Orlović zapravo najmisterioznija ličnost mog romana! (smeh)

Zbog čega je Jung zanimljiv?

- Pre svega zato što je uspeo da spoji ono čega se ljudi danas u ovom savremenom svetu, pedesetak godina od njegove smrti, izuzetno plaše. Ono za šta uglavnom misle da je nespojivo. Bio je istovremeno i naučnik i alhemičar. Empiričar i šaman. Nije razdvajao nauku i ezoteriju, smatrao je da su materijalno i duhovno zapravo jedan svet. Psihološkim terminima govoreći, smatrao je da čovek postaje celovita ličnost tek kad ujedini svesno i nesvesno, racionalno i iracionalno. Bio je izuzetno budan, a istovremeno ogromnu važnost pridavao je snovima.

Da li je zaista bio u Beogradu ili je u pitanju vešta imaginacija?

- Mnogi su me, pošto su pročitali „Bife Frojd“, pitali to, što meni imponuje i govori da sam kao pisac svoj posao pošteno i uverljivo uradio. Ne, Jung nikada nije bio u Beogradu.

A šta je sa frojdovcima?

- Imali su u Beogradu dosta jak kružok. Ali, koliko sam čuo, okupljali su se uglavnom po stanovima, a ne na opskurnom i memljivom mestu kao u mom romanu. To je ipak samo jedna alegorija. Grupa očajnika koja traži svetlost u podzemlju. Zvuči poznato?

Kome je namenjen roman? A kome nije?

- Nikad o tome nisam razmišljao. I ne bih potencijalne čitaoce svrstavao u kojekakve grupe. Ozbiljne ili neozbiljne. Rekao bih da je ovo roman koji ima ozbiljnu strukturu, a opet u njemu se našlo dosta mesta za humor i satiru. Imam dojave da se roman čita i u nekim psihološkim krugovima, ali i da je ovog leta viđan na raznim plažama. Na onim običnim, ne na nudističkim!

Pišeš li nešto novo?

- U pitanju je jedna politički potpuno nekorektna knjiga. Roman lakrdija. U osnovi je dekonstrukcija dela Agate Kristi, i zove se „Samoubistvo u Orijent Ekspresu“. A njemu sve vrvi od pesimista, odbeglih ludaka, samoubica, alkoholičara, raznih probisveta, lajf koučeva, gej aktivista, žena u crnom...

Gde je razlika između dobra i zla?

- Nema tu neke velike filozofije, iako možda deluje da bi je trebalo biti. Dobro i zlo su dve dijametralne suprotnosti, a opet jedna ne može da postoji bez ove druge. Ili kako to Jung lepše reče - šta bi bila svetlost kada tama, njena suprotnost, ne bi postojala? Zato i ne verujem mnogo u sve popularniju literaturu i magazine o instant sreći, bezgraničnom optimizmu i ekspresnom bogaćenju koje uz to ide. I sreća i tuga su podjednako bitna osećanja za jednu ličnost. Sve drugo je čisto poricanje i može samo da vodi u rascepe, kojih je, uzgred rečeno, sve više u ovo naše zlo vreme.