Dom i porodica

"Dečko me je preklinjao da ABORTIRAM i govorio da je OKRUTNO PREMA BEBI DA JE RODIM. Šest godina kasnije, ovo smo mi..."

"Teško je saznati da ste trudni sa 18 godina. Toliko sam bila mlada, neiskusna, naivna. Međutim, pregurala bih ja to, mnogo ih je preguralo. Ja sam u četvrtom mesecu trudnoće suočena sa mnogo većim problemom".

17.06.2021. - 14:00h

"Oduvek sam maštala o svojoj porodici. Međutim, ne sa 18 godina. Kad sam videla pozitivan test, prvo me je obuzela sreća, a onda i svest o tome u kakvoj sam vezi - nasilnoj, teškoj i nesrećnoj, punoj prevara i psihičkog i fizičkog nasilja. Možda će ga ova beba naterati da me zaista zavoli i bude mi veran. Na kraju, ne može da me udara makar dok sam trudna", mislila sam. Kako sam samo bila naivna", tako svoju priču počinje Kejti Vidon, prenosi zena.blic.rs.

Obećao joj je da će biti tu uz nju, a onda je negde u trećem mesecu nestao.

"Pojavljivao se povremeno i nestajao, ali sam bila sve svesnija da ću biti samohrana majka. Nakon što sam ušla u četvrti mesec, rečeno mi je da beba koju nosim neće imati ruke niti noge. Bilo je to običan pregled, ništa nije slutilo na nevolju. Međutim, onda je lekarka rekla "Ovo izgleda veoma, veoma loše". Zamolio je moju sestru i dečka da izađu. Onda mi je saopštio da moja beba nema ruke i noge. Neće ih ni imati. Dečko me je molio i preklinjao da abortiram. "Bilo bi tako okrutno doneti takvu bebu na svet. Pa ona će biti monstrum. Naročito ne smeš da je rodiš ako je dečak. To dete nikad neće biti nalik meni", govorio mi je.

"Nagovorio me je na pregled specijaliste, nakon koga idemo na abortus. Dan pre toga, ceo dan sam provela držeći ruku na stomaku i moleći se da je beba nekako nezgodno stala pa se ne vide ruke i noge. Krenuli smo sutradan kod specijaliste - pratili su me dečko, tata, maćeha, dečkova majka i baka. Bila je to jedina razumna odluka - ta beba nema ruke i noge, imaće još mnogo poremećaja kako se bude razvijala. Obavila sam taj pregled i izašla iz ordinacije. Dečko je po mom izrazu lica pročitao sve. "Dečak je, zar ne?", pitao je. Potvrdila sam. Zakazali smo abortus za sledeći četvrtak".

U narednim danima, bilo je mnogo kolebanja i mnogo suza.

Šta misliš, ko će te ikada hteti, samohrana majka sa deformisanom bebom? - pitala sam samu sebe, hrabreći se. Tu je bila i moja odgovornost prema toj bebi, kojoj će ceo život biti patnja.

Samo me je mama slušala bez ikakvih saveta. Samo sam njoj smela da kažem da želim da zadržim bebu. Dečko me je molio da abortiram kako bismo mogli da nastavimo da budemo u vezi, inače će me ostaviti.

Međutim, odluka je donesena - u 24. nedelji trudnoće, preselila sam se u Teksas kod mojih da bih bila sa svojom mamom koja će mo pomagati sa bebom. Rodiću je.

Došao je i porođaj - dug i komplikovan, a anestezija nije dobro radila. Osećala sam sve. Ali, zato sam i osetila kada je na svet došao moj dečak, Kamden. Odmah su ga odneli na intenzivnu, videla sam ga samo na trenutak. I taj trenutak mi je bio dovoljan da znam da sam donela pravu odluku.

Prošlo je skoro šest godina. Prošlo je mnogo teških i mnogo lepih trenutaka. Uradio je neke stvari za koje sam bila uverena da nikad neće moći. Neke stvari i dalje ne može. Neke stvari nikad neće moći. Dve i po godine nakon njegovog rođenja blagosloveni smo time što smo upoznali čoveka koji nas oboje voli svim srcem, ovako nesavršene. On nas pazi, on nas je razmazio i on nas tera da budemo bolji.

Kamden mi je iz korena promenio život. Zbog njega sam jaka. Zbog njega mogu sve. Zbog njega sam nežnija, ali i grublja kad treba. I znam, kao što sam oduvek znala, da nije greška", ispričala je blogerka Kejti.