[Izborni sistemi] Džerimandering

U principu se džerimandering sprovodi na dva načina: pakovanjem i razbijanjem (engleski termini su packing i cracking). Cilj je da u sredinama sa podeljenim glasovima na najbolji način iskoristite prednost većinskog sistema, smanjite broj glasova vaše stranke koji „propadaju“, a povećate taj procenat protivniku.

Kada pakujete, granice prekrajate tako da na nekoj teritoriji glasove za opoziciju što više koncentrišete u jednu izbornu jedinicu, u kojoj već računate na poraz. U toj izbornoj jedinici opozicija pobedi ubedljivo, ali zauzvrat vladajuća stranka može da računa da će uz manju razliku u glasovima osvojiti većinu u više izbornih jedinica.

Pri razbijanju cilj vam je da jezgra opozicionih glasova podelite na više izbornih jedinica, u kojima će ih preglasati birači vladajuće stranke iz neposrednog okruženja.

Američka država Ohajo idealan je primer za to, kao država u kojoj su demokrati i republikanci tradicionalno ravnopravno podeljeni. Po pravilu u Americi i Britaniji centri gradova glasaju za levicu (demokrate/laburiste), a predgrađa za desnicu (republikance/konzervativce). Spretnim krojenjem granica vladajući konzervativci su u Kolambusu razbili liberalsko jezgro na tri izborne jedinice (okruzi 7, 12, 15) u kojima desničarska većina iz predgrađa nastanjenih srednjom klasom apsorbuje te glasove.

Nasuprot tome, na severozapadnom kraju iste države krajevi koji glasaju za demokrate su skupljeni u tri izborne jedinice (dve u centru Klivlenda, i jednu koja obuhvata Akron i Jangstaun), čime je republikancima ostavljen širok prostor u predgrađima, gde i nevelikom većinom stabilno vladaju.

Naravno, demokrati rade to isto u drugim državama (granice kalifornijskih izbornih okruga su verovatno najbesmislenije, mada titulu šampiona svakako nosi četvrti okrug u Ilinoju - na slici).

Ustav SAD dozvoljava da se džerimandering sprovodi u praksi, pa se niko na relevantnim mestima ne buni.