Priča jedne tinejdžerke: Kako preživeti saznanje da vam roditelj ima kancer?
Sam kancer je po sebi prilično opasan i potresno je kada čujete da ga neko ima, a još potresnije je ako je to jedan od vaših roditelja. Nažalost, ja sam bila u situaciji da mi je majka imala kancer i uspela je da sve prebrodi. Naša porodica se prilično promenila nakon ove nesrećne vesti. Najbitnije je da smo svi zajedno ušli u ovu priču smirenom glavom, i tako izašli, ali pouke koje smo izvukli, pratiće nas, pretpostavljam, do kraja života.
Kada sam saznala ovu vest od svog oca, nije mi bilo svejedno. Sećam se da nisam plakala jer nisam znala šta me je snašlo, niti koliko je ta situacija zapravo ozbiljna. Nedelju dana kasnije mi je i majka to rekla potpuno smireno. Bilo je prilično problematično naći lekara koji će da odstrani tumor u što skorije vreme.
Nije imala puno vremena jer je brzo rasto, te je za samo dve nedelje je porastao sa pet milimatra na više od dva centimetra. Koliko god da smo glumili u kući da smo smireni iza svakih vrata smo potajno jecali i plakali. Sećam se da sam bila veoma plačljiva tih dana nakon saznanja. Nekoliko mojih prijatelja je pričalo viceve i jedan se meni obratio da bi upotpunio foru koja je bila vezana za majku, naravno do tada niko nije znao šta se dešava u mojoj porodici, a ja sam istog trenutka izlatela iz učionice i rasplakala se.
Od tada su svi znali i imala sam osećaj da me sažaljevaju, iako suštinski to nije bilo tako. Sve je bilo prilično napeto, a u kući sam nabacivala lažan osmeh pred roditeljima, dok sam u sobi plakala. S druge strane, u školi sam se trudila da držim koncentraciju i učim ali sam sve vreme bila odsutna. Nalazila sam spas u učenju različitih lekcija i često sam uzimala knjige raznih predmeta, kako bih podvlačila najvažnije i sužavala lekcije. U tome sam nalazila smirenje. To mi je bio spas i pomagalo mi je da ne mislim na celu stvar.
Moja mama je na dan svog rođendana dobila pismo u kome su je obavestili o terminu zakazane operacije. Nisam znala da li da se radujem ili da budem tužna, da li je ovo tehnički bilo poklon ili kako da protumačimo sve ovo? Pismo je unelo sve veću napetost u kuću.
Na kraju je došao ključni dan i moja majka je otišla u bolnicu da se smesti kako bi sutradan bila operisana. Tog dana nisam otišla u školu, već sam pošla sa ocem kako bismo joj zajedno požeželi sreću i pokazali da smo zauvek uz nju.
Sam dan njene operacije provela sam kao u magnovenju. Svi ljudi oko mene su me grlili i sve više sažaljevali, što me je podsetilo na razlog zašto nisam želela da niko zna za celu situaciju, jer čini mi se da bih lakše sve ovo podnela kada me ne bi svi zapitkivali „Kako ti je mama?“.
Bolno je kada nekih sto puta morate da kažete da je sve u redu, a da zapravo ne znate i lažete i njih i sebe. Posete koje su bile česte su mi ostavile ožiljak na srcu i urezane će mi biti celog života. Trudila sam se da ne plačem pred njom i uspevala sam, jer znala sam da će njoj biti teže ako me vidi da plačem. Znala sam vrlo dobro koliko sažaljenje iritira mene, tako da sam se trudila da ne pokazujem pred njom.
Nakon operacije dobila je knjigu iz koje je zaključila poreklo svog kancera, koje mi je naravno ispričala. Prema rečima iz knjige, kancer je nastao jer se isuviše nervirala oko nekih nebitnih stvari i nekih koje nikada neće moći da promeni. Suštinski, sve te stvari su sitne i male u odnosu na ono što je nju snašlo kao rezultat.
Posle svega ovoga naši životi su prmenjeni i to u velikoj meri. Moja majka i ja se sada trudimo da imamo što smireniji život, čak imamo i pravilo da se manemo tuđih problema i prvo svoje polako rešavamo. Imamo jedna dugu i čuvamo se medjusobno. Otkad se sve ovo izdešavalo imamo veliku harmoniju u kući, sve je mirno i smireno.
Pre se osećala neka mala tenzija, a sada, kako su tmurni dani iza nas, čini mi se da se sve nekako smirilo. Samim tim se vidi da su problemi uvek postojali ali ovaj jedan veliki nam je skrenuo pažnju da su sve te stvari bile toliko nebitne i da možemo živeti u miru i harmoniji jer ništa nije važnije od zdravlja.
Nakon ovoga naučila sam veliku lekciju, a to je da se ne treba nervirati oko malih stvari jer ništa nije bitnije od porodice i zdravlja. Tek kada nešto izgubite, postanete svesni koliko vam je to bilo dragoceno. Poželjno je praviti kompromise i menjati se, u bilo kom smislu. Ništa ne treba da trpite, život je prekratak da bi ste ga proveli u nerviranju.
Zaključila sam da život nema cenu, da je zdravlje zaista najdragocenije, a da je najbolji lek sloga i ljubav koji udruženi mogu pobediti svaki problem i bolest.
