Očuh joj zabranio da glumi, svađala se sa sestrom "na krv i nož", napustila je porodični dom: Život slavne glumice koja je živela 104. godine

Foto: Profimedia

Britansko- američka glumica Olivija Meri de Hejvilend rođena je 1. jula 1916. Njen otac Volter de Hejvilend bio je profesor engleskog jezika na fakultetu u Tokiju, nakon čega je dobio licencu za advokata. S druge strane, majka Lilijan Fontejn bila je glumica i pevačica koja se školovala na čuvenom Royal Academy of Dramatic Art u Londonu i išla na turneje sa rediteljem Ralfom Vonom Vilijamsom. Njeni roditelji upoznali su se u Japanu 1913. i već sledeće godine se venčali, ali njihov brak bio je daleko od srećnog. Volter de Hejvilend imao je mnogobrojne vanbračne afere.

Nakon Olivijinog rođenja porodica se preselila u veliku kuću u Tokiju, gde je Lilijan podučavala pevanje. 15 meseci kasnije rodila se i mlađa ćerka Džoan, da bi Lilijan u oktobru 1919. nagovorila supruga da se vrate u Englesku za koju je smatrala da bi bila bolja za vaspitanje njihovih ćerki. Povratak kući bio je brodom koji je prvo pristao u San Francisku. Porodica se tamo privremeno iskrcala kako bi izlečili Olivijin tonzilitis, a nakon što je Džoan obolela od upale pluća, Lillijan je odlučila sa ćerkama da ostane i živi u Kaliforniji.

Nakon što ih je napustio suprug i otac i vratio se u Japan u zagrljaj njihove kućne pomoćnice, koja mu je na kraju postala druga supruga, majka i ćerke smestile su se u mestu Saratoga, 80 kilometara udaljenom od San Franciska. Od malih nogu Olivija je odgajana da ceni umetnost - sa četiri godine krenula je na časove baleta, a već godinu kasnije i na klavir. I pre nego što je napunila šest godina, naučila je da čita. Kako bi joj usavršila dikciju, majka joj je čitala Šekspira. Kada je 1922. upisala školu, počela je da obožava čitanje, pisanje poezije, crtanje…

Nakon što je 1925. godine razvod njenih roditelja napokon završen, njena majka se udala za Džordža Milana Fontejna, upravnika prodavnice, koji je finansijski obezbedio porodicu, ali zbog svoje strogoće nije bio omiljen kod svojih poćerki, koje su ubrzo počele da mu se suprotstavljaju.

Iako je sanjala da će postati učiteljica engleskog jezika,, paralelno sa srednjom školom upisala je Notre Dame Convent pa je 1933., kao tinejdžerka, imala svoj debi u amaterskom pozorištu u predstavi ‘Alisa u zemlji čuda’. Glumila je i u nekoliko školskih predstava, a upravo ta njena ljubav prema glumi na kraju je postala predmet svađe s očuhom, koji joj je zabranio da dalje glumi.

Tada je dobila glavnu ulogu u školskoj predstavi ‘Razum i osećajnost’, a kada je njen očuh to saznao postavio joj je ultimatum - ili će ostati kod kuće ili će prihvatiti ulogu pa više neće imati dom. Kako ne bi izneverila školu, ali i prijatelje, Olivija je napustila porodičan dom i preselila se kod porodičnih prijatelja.

Kada je 1934. maturirala, dobila je školarinu za fakultet u Oaklandu kako bi se školovala za učiteljicu, a paralelno s tim dobila je ponudu za novu ulogu. Tog leta, austrijski režiser Maks Reinhardt došao je u Kaliforniju kako bi postavio veliku predstavu na Hollywood Bowlu, a nakon što ju je njegov asistent video kako glumi u Saratogi, ponudio joj je da glumi drugu zamenu. Samo nedelju dana pre premijere glavna glumica, kao i prva zamena napustile su projekat i ostavile tada 18-godišnju Oliviju na milost i nemilost publike.

Impresioniran njenom glumom, Reinhardt joj je ponudio ulogu na četvoronedeljnoj turneji s predstavom, tokom koje je on sam dobio ponudu filmskog studija Vorner Bros da svoju predstavu 'San letnje noći' režira kao film. Glavnu ulogu ponudio je naravno njoj, a na nagovor Reinhardta i izvršnog producenta, potpisala je i petogodišnji ugovor sa studijom s početničkom platom od 200 dolara nedeljno. Bilo je to 12. decembra 1934., nakon čega je krenula njena holivudska karijera.

Predstava ‘San letnje noći’, koja je potom dobila svoju filmsku verziju, na kraju je postao njen debi na filmskom platnu. Još tokom snimanja zainteresovala se da nauči sve o filmu i snimanjima, zato je do završetka već znala kakav uticaj ima svetlo, a kakav ugao kamere na finalni proizvod, što je kasnije itekako znala da iskoristi. Iako kritika nije bila preterano naklonjena filmu, gluma Olivije de Hevilend neviđeno je nahvaljena, a upravo je zbog te uloge, u kojoj je bila sva očaravajuća i divna, i kasnije dobijala slične uloge, što se njoj zapravo i nije preterano svidelo.

Razne uloge su se nizale, a 1936. dogovorila je i potpisala novi, sedmogodišnji ugovor s Vorner Brosom s nedeljnom platom od 500 dolara. U septembru 1937. odabrana je za ulogu Lejdi Merijen u filmu ‘Pustolovine Robina Huda’, u kojem je glumila nasuprot Erola Flina, a zahvaljujući neverovatnom uspehu filma, postala je sve traženija.

A onda je stigla 1939. i ponuda da ovekoveči Melani Hamilton u filmu ‘Prohujalo s vihorom’ i zaigra nasuprot strastvene Skarlet O Hare koju je odglumila Vivijen Li. Za tu ulogu je dobila najveće priznanje - nominaciju za Oskara za najbolju sporednu žensku ulogu, ali zlatnu statuu tada nije ponela kući. Više sreće imala je 1946., kada je osvojila Oskara za ulogu u filmu 'Svakom svoje', a potom i 1949. za ‘Naslednicu’.

Nakon što je odbila nekoliko uloga i bila suspendovana od strane studija na neko vreme, a sve pod tim sedmogodišnjim ugovorom, odlučila se da tuži studio nakon njihove tvrdnje da im i nakon isteka ugovora duguje još šest meseci snimanja i to za sve vreme koje je bila suspendovana. Njena hrabra odluka da tuži studio pokazala se na kraju itekako ispravnom i za nju i za njene kolege koji nakon toga više nisu bili ‘robovi filmskih studija’ pa su mogli mnogo bolje da pregovaraju. Priznanje joj je odala čak i životna rivalka, sestra Džoan Fontejn, koja je komentarisala sve to: ‘Holivud itekako duguje Oliviji.’

Prema biografiji Čarlsa Hajama, objavljenoj 1987. godine pod nazivom ‘Sisters: The Story of Olivia de Havilland and Joan Fontaine’, Olivija se nikako nije mogla naviknuti na činjenicu da ima mlađu sestru, a njena netrpeljivost je išla toliko daleko da je još kao devojčica znala da pocepa svoju staru odeću samo da je njena sestra ne bi mogla naslediti.

Holivudsku karijeru započele su istovremeno, kada je Olivija navršila 19 godina, ali dok je ona zadržala porodično prezime de Hevilend, njihova majka isto nije dopustila Džoan, koja je bila prisiljena da izmisli novo. Na početku se predstavljala kao Džoan Barfild, a kasnije je preuzela majčino umetničko prezime i postala Džoan Fontejn. I dok bi verovatno mnogi pomislili kako će sestre jedna drugoj pomagati, to se nije dogodilo pa čak ni kada su obe nagrađene Oskarom.

Štaviše, trenutak kada je osvojila zlatnu statuu za film ‘Sumnja’ nikada nije zaboravila, a Džoan je kasnije priznala kako se smrzla kada je čula da se izgovara njeno ime, dok njena starija sestra sedi pored nje. Olivija joj je tada kroz zube promrsila da se popne na pozornicu, na šta se Džoan rasplakala pred svima jer su joj se u tom trenutku svi ružni trenuci iz nesrećnog detinjstva ponovo vratili. ‘Osećala sam se kao da opet imam četiri godine i suočavam se sa starijom sestrom. Do đavola! Opet sam je razbesnela’, napisala je kasnije.

Netrpeljivost i svađe nastavile su se i dalje, sve do 1975. kada su i u potpunosti prestale da razgovaraju, a razlog se navodno krio u tome što Olivija nije pozvala sestru na misu za njihovu majku.

Što se tiče njenog privatnog života, iako su se svi nadali da će ‘završiti’ s Erolom Flinom, oni su na kraju svoju ljubav s filmskog platna nikada nisu pretočili u stvarni život, iako su bili očarani jedno drugim, pa čak i zaljubljeni. Na njene molbe da ostavi ženu, on to nikada nije uradio, a ona je završila u zagrljaju biznismena i tajkuna, avijatičara i filmaša Haurda Hjuza.

Nakon njega utehu je pronašla u glumcu Džejmsu Stjuartu, a iako ju je on zaprosio, ona jednostavno tada za brak nije bila spremna. Krajem 1941. započela je vezu s režiserom Džonom Hjustonom, tokom snimanja ‘U ovom našem životu’, da bi se u avgustu 1946. udala za novinara i ratnog veterana Markusa Gudriha. Dobili su sina Bendžamina, kojem je sa 19 godina dijagnostifikovan Hodžkinov limfom.

Bio je uspešni bankar koji je umro u 42. godini života u Parizu, ali ne od limfoma, već od bolesti srca uzrokovanoj lekovima.

U aprilu 1995. stupila je i u drugi brak i to s izvršnim urednikom francuskog magazina Paris Match, Pijereom Galanteom, zbog kojeg se preselila u Pariz.

Iako su se rastali 1962., nastavili su da žive zajedno sledećih šest godina zajedno odgajajući ćerku Žisel, nakon čega je on preselio u kuću preko puta pa su ostali bliski do njegove smrti 1998. godine.

Dobitnica dva Oskara Olivija de Havilland preminula je 26. jula 2020. prirodnom smrću u u svom domu u Parizu, nekoliko nedelja nakon što je 1. jula proslavila 104. rođendan, piše T portal.hr