Bah nije bauk, posebno kad je na harmonici!

Niški Fakultet umetnosti objavio je solistički CD Nikole Pekovića na kome se nalazi desetak kompozicija za harmoniku u izvođenju talentovanog muzičara.

Mladi harmonikaš, jedan od najuspešnijih studenata Odseka za muzičku umetnost i odnedavno i saradnik u nastavi na tom fakultetu, kaže da se na disku nalaze kompozicije iz raznih perioda, od baroka do savremene muzike.

- Bah, Ramo, Skarlati, Sibelius, Olsen, Bonakov, Vlasov, Kusjakov, Semjonov. To su kompozitori koje sam snimio u izdanju FMU u Nišu i koji se mogu slušati na mom CD. Želeo sam da moj prvi CD obuhvata skoro sve najbitnije periode u stvaranju muzike. Akcenat je, naravno, na kompozitorima za harmoniku jer želim da harmonika pronađe pravo mesto među ostalim akademskim instrumentima. Interesentno je da na harmonici mogu da se sviraju skoro sve epohe. Tužni Valcer od Sibeliusa je pravi primer, to je orkestarsko delo čiju transkipciju je uradio moj professor Miljan Bjeletić. Kad smo već kod profesora, ovaj CD ne bi ni postojao bez njegove podrške, truda i zalaganja tokom mojih studija. Energija i znanje koje sam stekao zahvaljujući profesoru Miljanu je neprocenjivo i ovaj CD je kruna našeg dugogodišnjeg rada.

A koliko je ovaj poduhvat značajan, govori i činjenica da tek posle 10 godina izlazi u Srbiji CD sa klasičnom muzikom na harmonici.

- Imao sam i sreću da radim sa profesorom koji je bio takođe posvećen svom poslu i koji je svoje slobodno vreme koristio da prenese što više znanja na mene. To je rezultiralo osvajanjem mnogobrojnih Internacionalnih nagrada: Svetski trofej u Španiji, prvo mesto, Svetski kup u Kanadi, drugo mesto i mnoga druga takmičenja. Zahvalio bih se i svim ljudima iz izdavačke delatnosti Fakulteta, a posebno dekanici Suzani Kostić koja zalaganjem i neprestanim radom unosi inovacije na Fakultet te mi danas imamo i live streming, mogućnosti da izdajemo diskove, CD i mnoge druge stvari.

Nikola Peković je rođen 1991. godine u Kraljevu, a osnovne i master studije završio je sa najvišim ocenama u klasi profesora Miljana Bjeletića. Prošle godine je osvojio drugo mesto na Svetskom kupu harmonike u Kanadi i na Svetskom trofeju harmonike u Rusiji, a drugoplasiran je bio i na Međunarodnom takmičenju “Accoholiday“ u Ukrajini. Harmoniku je uzeo u ruke kao osmogodišnjak, a prve korake pokazala mu je mama, koja je kao mlada takođe svirala.

- Sam početak je zaista bio lak i zanimljiv jer, dok smo deca, i ne znamo koliko je kompleksno svirati neki instrument. Prve ozbiljnije kompozicije naučio sam u MŠ “Stevan Mokranjac” u Kraljevu gde mi je profesorka Marija Vukićević pomogla da napredujem mnogo brže nego što je to isplanirano nastavnim programom.

Profesorka Marija je tokom niže škole skoro svaki dan radila sa Nikolom i pripremala ga za najveća takmičenja koja postoje za taj uzrast. A Nikola joj je uzvraćao neumornim radom i velikim trudom, ponekad i po osam sati uoči takmičenja!

- Rezultati su bili očigledni, osvajao sam prestižne nagrade. Zahvaljujući mojoj profesorki, porodici i svom radu, ti počeci i najteže godine sazrevanja proveo sam zadovoljan, srećan i spokojan, iako nisam imao vremena za igru kao moji vršnjaci u tom periodu.

A što baš harmonika, pitam?

- Pošto je mama svirala harmoniku u nižoj muzičkoj školi, moj deda je imao dve male harmonike na kojima sam se igrao. Odlaskom u muzičku školu sa namerom da se upišem, prolazeći niz hodnik, ugledao sam u jednoj učionici učenika koji je svirao harmoniku na, meni, čudan način do tada i taj trenutni utisak me je opredelio da sviram taj instrument. Sada kada se vratim i razmislim, to je bio deo moje ličnosti, radim ono što je retkost, da dokažem da muzika nema granice, stalno probijajući put napred kroz nova istraživanja i shvatanja.

Za Nikolu su, kaže, u tom trenutku muzika i veličina instrumenta bilae neverovatne, što ga je zaintrigiralo i presudilo da krene u tom smeru, a da se ne opredeli za klavir koji svira i predaje njegova tetka Tatjana Jakovljević.

- Tetka me je naučila vec sa dve godine da sviram osvnovne stvari na klaviru. Roditelji su mi rekli da su uvek imali način da me zaustave u plakanju dok sam bio dete jer je tu bila tetka. Kad god tetka počne klasiku da svira, ja prestanem da plačem, što je ukazivalo već tada da će moje opredeljenje biti muzika.

Šta ti je najlakše, a šta najteže da odsviraš?

- To je delikatno pitanje jer težina kompozicije ne može da se izmeri niti niveliše, od našeg rada zavisi da li će nam neka kompozicija biti teška ili ne. Činjenica je da u poslednje vreme počinjem sve više da se preusmeravam ka originalnoj muzici za harmoniku jer je to budućnost našeg instrumenta. Mi nemamo veliku prošlost, ali ako svi daju svoj doprinos koliko mogu, siguran sam da za harmoniku predstoji svetla budućnost.

To je lep način da se ljudima približi klasična muzika.

- Na prostoru Balkana, harmonika je najpoznatija zbog narodne muzike. Samim tim, nama izvođačima je teško da se borimo sa činjenicom da malo ljudi poznaje harmoniku kao klasičan instrument. Uprkos tome, ljudi koji čuju klasičnu muziku na harmonici, pogotovu umetnici koji sviraju druge instrumente potpuno su iznanađeni mogućnostima koje naš instrument daje. Ljudi vole da uživaju u klasičnoj muzici kada se dobro izvodi i nije bitan toliko instrument, već sam izvođač, ali moj instrument je interesantiji jer se na njemu, kao što se može čuti na CD, izvode razne transkripcije i originalna dela koja na taj način slušaoci mogu retko da čuju.

Kako izgleda tvoj dan?

- Nekad je potpuno sređen jer sam usredsređen samo na vežbanje i predavanje, a ponekad može biti haotičan zbog raznih aktivnosti koje iskrsnu. Pošto sam kroz čitav intervju pričao samo o muzici, moram da napomenem da sam veliki ljubitelj skoro svih sportova. Vozim snowboard šest godina, skijam još duže, trenirao sam fudbal, aikido i razne druge sportove. Volim da igram stoni tenis, da plivam… Imam vremena za sve kada se dobro organizujem.

Da li je Srbija spremna za tvoj originalni pristup muzic

- Zemlja Srbija, tj. njeni građjani, imaju mnogo životnih problema da bi mogli da uživaju u klasičnoj muzici. Nadam se da će u budućnosti sve biti drugačije, do tada ja ću nastaviti da radim, stvaram i vežbam što više, kako bi, bar što se tiče harmonike, publika mogla da sluša muziku koja se danas stvara, nešto novo po čemu će nas mlađi pamtiti. Iza mene je bogata takmičarska karijera sa mnogo solističkih koncerata i nastupa, ali osećam da treba da krenem dalje i svoje sposobnosti preusmerim ka izvođenju srpskih kompozitora koji komponuju za harmoniku i tako doprinesem opštem razvoju srpske klasične muzike na mom instrumentu. Naravno, takvih kompozitora je malo i daću sve od sebe da ih u budućnosti bude više.

Odnedavno si i saradnik na FMU u Nišu. Čemu učiš studente?

- To je kompleksno pitanje o kome može rad da se piše. Radim kao saradnik u nastavi za harmoniku sa studentima profesora Miljana Bjeletića i uglavnom se moja predavanja baziraju na radu mog profesora, što bi značilo da ja studentima pomažem da savladaju ono što im je professor već ispričao. Takav rad iziskuje dosta strpljenja jer nemaju svi predispozicije da odmah izvedu zadato, potrebno je slikovito sa što vise informacija studentu objasniti kako da ispolji osećanja kroz formu koju je kompozitor zamislio.

Šta slušaš za svoj groš?

- Slušam uglavnom klasičnu muziku jer nemam mnogo vremena za ostale žanrove. Pored klasične volim da slušam domaću pop muziku Željka Joksimovića, Zdravka Čolića, Jelene Tomašević, dopadaju mi se pesme i Nevene Božović, takođe sam nedavno čuo pesmu Emilije Đonin koja nas predstavlja na dečijoj “Evroviziji”, divna pesma, želim joj svu sreću na takmičenju. Po mom mišljenju, harmonika nije iskorišćena u punom kapacitetu ni u jednoj pesmi, zbog toga spremam sa svojom sestrom CD koji će biti spoj klasične i sprske tradicionalne muzike, on će ubrzo biti završen i potpuno autentičan na muzičkoj sceni te se nadam da će harmonici stvoriti nove puteve.

Muzika je za tebe…

- Život.
Da nije harmonike...

- Ne vidim svoj život danas bez harmonike, verovatno bih se bavio nekom sličnom profesijom.