Jedan užasan greh Amerika će zauvek nositi na duši...

U proleće 1916. u gradu Vejko, u Teksasu, sedamnaestogodišnji crnac Džesi Vašington optužen je da je nasmrt pretukao pedesettrogodišnju belkinju. Nakon što je proglašen krivim, ljudi koji su pratili suđenje ščepali su momka i odvukli ga na lomaču, koju su na brzinu napravili.

Mučitelji su ga vezali lancem koji su prebacili preko grane i povlačili malo-pomalo da ne bi prebrzo izgoreo i da bi njegove muke trajale što duže. Neposredno pre nego što je izdahnuo, odsekli su mu genitalije, prste na šakama i stopalima. Oko 10 000 ljudi, među kojima i deca, posmatrali su užasnu predstavu kao hipnotisani i uživali u mučenikovim očajničkim kricima.

“Užas u Vejku” je, doduše, izazvao gnev u mnogim delovima zemlje, ali niko od vođa rulje nije uhapšen, iako su na fotografijama mogli jasno da se identifikuju. U slučaju Džesija Vašingtona, ali i u mnogim drugim slučajevima linča, počinioci su, štaviše, ponosno pozirali pored ostataka svojih žrtava.

Nemili događaj u Vejku nije izuzetak. Kako piše nemački istoričar Manfred Berg u knjizi “Linč u SAD”, procenjuje se da je između 1882. i 1946. godine linčovano 4 700 Amerikanaca, od kojih su gotovo 3 500 bili crnci. Više od 80 odsto tih zločina desilo se na jugu Sjedinjenih Država.

Pošto je Jug 1865. kapitulirao nakon četvorogodišnjeg ratovanja sa Severom, na celoj teritoriji SAD ukinuto je ropstvo. Započela je emancipacija do tada obespravljenih Afroamerikanaca, koji su stekli građanska prava i pravo glasa. Međutim, pošto je 1877. povučen i poslednji severni vojnik, belci na Jugu ponovo su počeli da tlače crnačko stanovništvo.

“Brutalna primena sile trebalo je, pored ostalih mera, da “spreči ‘vladavinu crnaca” na Jugu”, piše Berg.

Rulja je uzela vlast u svoje ruke, i to ne samo u slučaju kapitalnih delikta, poput ubistva i silovanja. Afroamerikanac je mogao da završi na vešalima ili na lomači i ako bi se samo protivio diskriminaciji, ili ako belca ne bi oslovio sa “gospodine”.

Početkom 20. veka su, uglavnom manje grupe, ali ponekad i velike mase ljudi tukle su, sakatile, spaljivale i vešale tamnopute muškarce, žene, pa čak i decu.

“Takva pogubljenja su ponekad bila pravi događaji koje su pratile hiljade gledalaca”, objašnjava Berg. Mnogi od njih su uživali u spektaklu, a vođe nisu morale da se plaše da će biti kažnjene.

Situacija će se promeniti tokom 20. veka, kada je policija sve češće uspevala da spreči kolektivni linč. Glasovi koji su osuđivali ovakvu praksu bivali su sve glasniji. Od sredine 20. veka javni ritual linča više ne postoji.

“Uprkos tome, iskustvo linča i dalje je duboko ukorenjeno u kolektivno nesvesnom američkog naroda”, kaže Norbert Finč, istoričar Univerziteta u Kelnu. “A time i predstava da belci imaju pravo da ubijaju, a da crnci ne smeju da se brane.”

Ovo na upečatljiv način ilustruju slučajevi brutalnog policijskog nasilja kome su Afroamerikanci i danas izloženi.

Izvor: blic