Ova devojka je naterala svoje profesore i drugare da đuskaju uz Farelov "Happy"!

Anđela Joković rođena je 1999. godine u Smederevskoj Palanci. Pripada generaciji za koju vlada opšte mišljenje da je „izgubljena“, ali, s druge strane, njena generacija iznedrila je svetske šampione u matematici, hemiji, ekologiji, buduće naučnike, muzičare i mnogo uspešnih, talentovanih i dobrih klinaca.

Ova gimnazijalka se obrela u svetu animacije i režije kada je imala samo četiri godine i od tada je uspešno konkurisala za mnogobrojne nagrade. Kaže, nije uvek jednostavno biti drugačija od drugih, ali ona ne odustaje od svog sna.

- Baviti se nečim što je jos uvek novo u Srbiji može da izazove ili znatiželju ili predrasude. Takođe, do danas je mnogo toga vec izmišljeno, doći do nove i originalne ideje predstavlja veliki problem. Mada, povrh svega toga, drago mi je što sam bas ovakva kakva sam, ma šta drugi rekli, to mi je i najbitnije.

Spot za školu na Farelovu kompoziciju „Happy“ zarazio je Srbiju za samo dan otkako si ga izbacila. Ti si mozak operacije, otkud ideja?

- Moj tata Dragan Joković, ujedno i direktor gimnazije, naleteo je na neke obrade pesme „Happy“. Smatrao je da bi bilo zanimljivo uraditi nešto drugačije i nešto novo za našu školu. Nakon toga sam preslušala pesmu par puta, radi inspiracije, i onda je sve došlo samo od sebe. U svesci sam iscrtala storyboard za spot i zatim je cela realizacija i počela. Sledeće nedelje smo svi već uveliko snimali kadrove za video koji ste pogledali.

Da li si lako nagovorila profesore i drugove da učestvuju u spotu? Je l’ bilo skeptika?

- U početku je bilo malo sumnje kako će sve to da izgleda i u početku je bilo teško ubediti pojedine da učestvuju. Kako se snimanje odvijalo, do kraja nedelje je već cela škola želela da učestvuje. Nakon premijere spota svi su bili zadovoljni krajnjim ishodom i postali su sigurni da je ovakav spot bio prava stvar!

Spot predstavlja odnos prema školi na zabavan i radoznao način. Malo drugačiji od onog koji je glavna tema crnih hronika: nasilje u školama. Misliš da ovakav pristup može da utiče na smanjenje vršnjačkog nasilje?

- Nasilje nije toliko teško sprečiti koliko ga je teško uočiti. Osobe koje su žrtve naslja uglavnom se boje da to podele sa bilo kim, što se u najgorem slučaju završi tragično. Đaci nasilnici to donose iz kuće, tako da je problem u vaspitavanju današnjih generacija. Zato bih se najpre obratila roditeljima da povedu računa o svojoj deci i njihovom ponašanju. Da im pruže dovoljno pažnje i ljubavi i da se ne ustručavaju da im kažu kada greše, jedino tako se nasilje moze sprečiti. Naravno, profesori i đaci koji uoče nasilje treba da prijave i da pokušaju da zaštite žrtvu, ali kao što sam vec spomenula - sve dolazi od kućnog vaspitanja.

Anđela je imala samo dve i po godine kada je „saopštila“ roditeljima da želi da postane filmska animatorka. Sa čitiri godine ozbiljno je ušla u svet animacije zahvaljujući kinder jaju u kom je dobila „flip-book“: sveščicu sa slikama koje se smenjuju kad ih brzo listate.

Taj „flip book“ postao je njen bukvar za učenje animacije.

- Crtaći su me uvek očaravali, pa sam još tad želela da pravim svoje. Naravno, mama i tata nisu mislili da je to moja krajnja odluka, mislili su da je samo period i da će vremenom proći, ali nije, i nikada i neće. Od tada sam pokušavala da otkrijem magiju pravljenja animacije. Iz te knjižice sam shvatila da se animacija pravi slika po sliku (frejm po frejm) nakon čega sam u MS Paint uz pomoć miša crtala frejmove svojih prvih crtaća. Međutim, nisam imala program kako bih videla magiju pokretnih slika. Ubrzo su mi roditelji, profesori po profesiji, od kolega nabavili jednostavan program za spajanje slika. Sećam se da je moj prvi crtani film bio rimejk Diznijeve „ Male sirene“ i trajao je oko pet minuta. I dalje se sećam tog osećaja kada sam celoj porodici premijerno prikazala svoje prvo delo. I dalje se sećam koliko su bili ponosni, što me je i motivisalo da nastavim da radim to što volim! Od tada sam se putem interneta više informisala o svemu vezanom za animaciju, i polako napredovala kroz godine. Do danas sam napravila više od 400 anmacija od kojih je sačuvano svega 50 zbog padanja sistema na kompu. I dalje animaciju pravim na isti nacin, crtajuci sliku po sliku u MS Paint, a slike spajam u Sony Vegas programu i zatim dodajem pozadinu putem green screen. Danas animaciju usavršavam u Eipix, jednoj od vodećih svetskih kompanija za proizvodnju igrica u oblasti rešavanja zagonetki i misterija.

Kažu da su počeci najteži, ali Anđela se svojih seća kao vrlo zanimljivih i kreativnih.

- Obožavala sam da dođem kući iz škole i uđem u svoj svet, svet animacije, i animiram sve što mi padne na pamet. Sećam se da su jedini teži periodi tog početka bile reakcije mojih drugara. U početku im je to bilo smešno i detinjasto pa me nisu mnogo podržavali. Tek u osmom razredu, nakon priče u Explozivu, počeli su da se interesuju za ono što radim i da to i poštuju.

Još od petog razreda osnovne škole učestvuje na takmičenjima iz video stvaralaštva, a već u šestom razredu njen igrani film o solarnim kolektorima osvaja treće mesto na republičkom takmičenju.

Uspesi su se nizali: njen igrani film “Otac” osvaja prvo mesto na međunarodnom konkursu “Svetosavsko zvonce”, a film o uštedi električne energije osvaja prvo mesto na revija kratkog đačkog filma “Filmić 2015”.

- Moji filmovi su prošle godine bili prikazani na međunarodnim festivalima: u Gornjem Milanovcu festival „kratka forma“ i festival u Novom Sadu „Euro-in film“. Prošle godine sam, nakon duže pauze, učestvovala i na animiranom festivalu. To je bio festival u Jagodini sa originalnim crtanim filmom „Slusaj Vila“ sa kojim sam osvojila diplomu za stilsku doslednost u percepciji japanske animacije.

Inače, manga stripovi i anime počinju da je interesuju u osmom razredu i Anđela ostvaruje saradnju sa srpskim fanovima anima-manga stvaralaštva. Ostvarila je saradnju i sa dramskim pozorištem Smederevske Palanke i u njenim filmovima pretežno igraju glumci tog pozorišta: Dragan Lazić, Zoran Crevar, Kristina Didanović...

- Najčešće animiram ili montiram, ponekad i izrađujem mange, ili ih čitam. Dosta vremena provodim i gledajući anime ili slušajući muziku radi inspiracije. Film mi je ogromna ljubav i kad god se bacim na izradu nekog filma ili animacije, ponekad se toliko zanesem da jedva nađem vremena da jedem ili odmorim. Mogu da provedem mnogo vremena radeći ono što me ispunjava, kao što kažete - da dočekam zoru montirajući.

Anđela je učenica trećeg razreda gimnazije, vukovac i đak generacije u osnovnoj. Kaže da škola nijednog trenutka nije bila žrtva ljubavi prema animaciji i fimovima jer je za nju obrazovanje bitan faktor za dalje usavršavanje u onome što voli.

- Najviše bih volela da studiram u Srbiji. Iskreno, iako znam da kod nas nema perspektive za režiju, Srbiju mnogo volim, i narod i običaje. Svesna sam da ću u jednom trenutku morati da je napustim, ali želim da to bude nakon što završim Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Pokušaću da upišem ranije, smer TV i filmska režija, još ove godine u junu. Trenutno se spremam za prijemni i razvijam ideju za film koji ću priložiti.

Kako je biti tinejdžer u Srbiji?

- Isto kao i bilo gde na svetu. Najlepše godine života se isto provode svuda!

Šta svaka devojka treba da zna?

- Sve što zamisle može da se ostvari uz rad i volju! Koliko god se nešto činilo nedostižnim, uvek treba pokušati i dati svoj maksimum i ne odustajati od cilja! Takođe, uvek treba da budu svoje i originalne i da se ne plaše tuđeg mišljenja jer je to njihov i samo njihov život, tako da je bitno šta one misle!

I, na kraju, tvoja najveća podrška i uzor u životu.-..?

- Ono što mi jako znači i bez čega ne bih bila ovde dokle sam danas stigla jeste podrška roditelja. Roditelji obično ne podržavaju decu kada se opredele za umetnost jer je to rizična oblast u današnje vreme - nikada ne znate kako ćete proći i da li ćete uspeti da živite od toga. Međutim, mama, tata, mlađa sestra, bake i deka, svi veruju u mene, što mi mnogo znači i stimuliše me da nastavim dalje i da ne odustajem! Oni su me naučili mnogo toga, i bili su tu kada sam se suočavala sa prvim negativnim komentarima. Što se uzora tiče, s obzirom kakvo je društvo danas, dobro je imati neku figuru u životu na koju ćeš se donekle ugledati da bi postao što bolji čovek. Moja mama Sanja mi je najveći uzor, jednostavno je stvarno neverovatna osoba u svakom smislu! Takođe mi je uzor i moja profesorka matematike Bojana Vučković, koja je jedna od najdivnijih osoba koje sam upoznala. Pored njih, ugledam se i na Dženifer Li, režiserku filma „Frozen“ i ujedno prvu ženu koja je režirala film za Disney, njena podrška i saveti su mi jako pomogli da poboljšam svoje režiranje! I naravno, ljubav je pokretač svega. Šta bismo mi bez ljubavi? Najbitnija je ljubav porodice, ako te oni koje voliš vole najviše na svetu, ti ces biti najsrećnija osoba na svetu.

Na sledećoj stranici pogledajte Anđeline filmove i spot na pesmu "Happy"

Spot za Gimnaziju u SMederevskoj Palanci na pesmu "Happy"

Slušaj Vila (crtani)

Otac (igrani film)

Kako stedimo elektricnu energiju (igrani + animacija)