TIHI HEROJI 2015. Đaci III beogradske imaju poruku za vas: "Mislite svojom glavom i nemojte ćutati!"

Ana Stefanović, učenica

Šta misliš, da li ste svojim gostovanjima promenili svest Srbije o užasima Holokausta?

- Od samog početka nisam bila svesna značaja ovoga što radimo, celog projekta Dvostruki teret koji je spojio ljude iz četiri države sa istim ciljem da održe kulturu sećanja, kao ni značaja naše predstave baš ovde u Beogradu. Mislim da i dalje sebi ne mogu da predstavim kako to izgleda sedeti u udobnom pozorištu dok te dvadesetoro dece optužuje za zaborav i nemarnost. Verujem da smo bar doprineli tome da se veliki procenat ljudi koji su nas gledali okrene pred spomenikom na Terazijama ili da ih obuzme jeza kada prolaze pored Sajmišta, sada znaju šta se dešavalo i biće im sve teže da o tome ćute.

Kakve su reakcije okoline?

- Svi smo iz Treće gimnazije i od kad je počeo rad na projektu, pa sve do danas nismo prestali o tome da pričamo svaki dan, drugovi iz škole znaju skoro pola predstave napamet i njima smo već dosadili, ali priznali su da su naučili neke stvari o kojima se nikada nije govorilo, ponosni su na nas, meni je bilo čak neverovatno kako se naša generacija interesuje za neku temu kada je ona predstavljena na dobar način. Rasplakali smo dosta ljudi, što je samo u ovom slučaju jako velika i dobra stvar, jer to znači da ovo što radimo ima efekta.

Zbog čega je vaša predstava važna i za svaku narednu godinu?

- Pre svake probe pokušavamo da se to zapitamo, zašto mi ovo radimo i čemu doprinosimo? Više meseci smo prolazili kroz istraživanja strašnih zločina, ispovesti ljudi koji su preživeli, onih koji nisu, slike užasa koje se ne zaboravljaju tako lako i pokušali da objasnimo činjenicu da o tome većina nas nije znala ništa, kao ni većina naših vršnjaka, kao ni većina ljudi koje poznajemo. Čak i oni koji znaju ćute o nečemu što se ne sme zaboraviti da ne bi bilo ponovljeno. Spomenici su tu radi formalnosti, sakriveni više nego prikazani. Ljudi su ubijali ljude na najbrutalnije načine i to više nije odgovornost ni države, ni škole, ni nas, već svakog pojedinca i čovečanstva uopšte, da ne dozvoli da žrtve ne budu zapamćene, da budu uzaludne i da ništa ne naučimo iz grešaka prošlosti. Naša mala grupa će nastaviti da uči publiku sećanju, kako bismo se čuli što dalje i postigli tu promenu svesti koju želimo.

Šta ti je donela 2015?

- Pre svega puno suza i smeha, nove prijatelje, saradnike, divne ljude koji su nam pomagali i bez kojih ne bismo mogli, novu ljubav prema pozorištu i sceni, puna gledališta, mnogo znanja o Drugom svetskom ratu, Holokaustu, čovečanstvu, našem gradu i o još mnogo tema kojima smo se bavili. Mogu reći da sam najponosnija na to što smo uspeli da učinimo nešto za Ivana Ivanjija, koji je preživeo Holokaust i kome možemo samo da zahvalimo, jer je potvrdio svrhu Nevidljivih spomenika, da prenosimo kulturu sećanja i da to radimo na pravi način.

A šta očekuješ od sledeće godine?

- Nisam sigurna, rekla bih da ćemo nastaviti da putujemo, da se zabavljamo i da pričamo o teškim temama, da dajemo sve od sebe da se rat ne zaboravi, da tražimo spomenike u našem gradu i u drugim gradovima koji odgovaraju veličini iznačaju ovog zločina i ovih žrtava. Pustićemo ljude da nas gledaju i donose sud, a mi ćemo samo da nastavimo kao i do sada, pa ćemo videti kuda će nas to odvesti.

Mladi ste, ali hrabri i ozbiljni. Imate li poruku za vašu generaciju?

- Kada žele nešto da urade da ne odustaju. Shvatila sam da mnogi imaju problem sa strahom od neuspeha, ako nešto pokušaju neće ispasti kako su zamislili, nisu oni dovoljno dobri za to, ima neko bolji, zašto oni nečim da se bave kad ne znaju ništa o tome? Ne treba propuštati prilike da se učini nešto veliko iz straha ili lenjosti, jer ako verujete da ne postoji niko bolji od vas i da se sve što se ne zna može naučiti, onda ni jedan cilj nije daleko. Samo oni koji rizikuju spremni su na velika dela.

Gde stanuje humanost?

- Posle svega što sam videla i čula o čovečanstvu, i dalje nisam sigurna. Često smo pominjali pitanje, šta bi se desilo ako bi neko ušao u našu školu i sve nas poveo u logor. Ko bi mogao da zna šta će učiniti u toj situaciji? Zato za humanost mogu da kažem samo da se ljudi nisu baš pokazali dobro na tom polju, naravno uz izuzetke, ali kada je situacija strašna, sebičluk preovladava. Naša humanost je možda u tome što ne zaboravljamo i što ne dozvoljavamo da se zločin ponovi.

Šta se u tebi promenilo posle predstave?

- Shvatila sam da scena izaziva to osećanje, da smo mi svi potreseni tim strahotama jer smo toliko o tome razmišljali, toliko puta pokušavali da se stavimo u položaj žrtve, ali i počinioca zločina, da više nismo ono što smo bili, razmišljamo na drugačiji način i taj užas nas boli. Osim samih činjenica koje smo naučili, prošli smo i kroz rad u timu, neka pozorišna znanja, mnogo filozofskih pitanja, drugih umetničkih osvrta na Drugi svetski rat, toliko smo o tome razgovarali i razmišljali da je postalo svakodnevica. Ako osobi od 17 godina rat postane svakodnevica to je jako teška stvar. U jednom trenutku nismo znali da li možemo da se zabavljamo u toj našoj družini, kada se bavimo takvim strahotama, a posle probe ili radionice toliko je pitanja da ostaje samo da prespavamo i sutradan ispočetka. Za godinu dana ostarili smo 20 godina, poneli sa sobom ogromno iskustvo, puno novih osećanja, prijateljstava, zaključaka i stavova za koje nismo ni znali da mogu da se jave u glavi. Pre svega smo porasli gledajući surovost sveta, ali smo naučili da se borimo protiv nje i da nadjemo u tome mogućnost da taj surovi svet menjamo.

Da li je teško biti tinejdžer u Srbiji?

- Ne znam da li je teško biti tinejdžer bilo gde, ili je u Srbiji teško biti bilo šta. Svakako je borba, sa sobom, sa društvom, sa autoritetima, stavovima, obavezama, pravima, željama i mogućnostima, motivacijom, sa čitavim svetom. To je uglavnom zato što gledamo kako dobri i sposobni ljudi odlaze da traže bolje prilike, kako neki propadaju jer ne umeju da iskoriste svoj potencijal, da se snađu, to je sad najbitnije, gledamo kako ljudi gube samopouzdanje jer društvo nazaduje i taj pad smatraju neizbežnim, a niko ne pokušava išta da učini po tom pitanju. Gledamo kako ljudi oko nas čekaju da se nešto desi i onda i mi činimo isto. Od svega toga retko ko može da se izdvoji, zato sam i ponosna na Nevidljive spomenike, jer smo pokušali i uspeli i verujemo u sebe i svet oko sebe.

Jelena Vučinić, učenica

Da li ste svojim gostovanjima promenili svest Srbije o užasima Holokausta?

- Znate, Srbija je vrlo širok, obiman pojam. U Srbiju svrstavamo sedam miliona ljudi- muškarce, žene, decu, obrazovane, neobrazovane, svestrane, zatupljene, tvrdoglave, širokoumne, profesore, intelektualce, zanatlije, navijače, đake. I ako hoćete da uzmemo Srbiju kao takvu, onda ne, nismo promenili svest o užasima Holokausta. Ali ako me pitate da li smo promenili svest nekolicini Srbije koja nas je gledala, onda je moj odgovor afirmativan- da, jesmo.

Kakve su reakcije okoline?

- Reakcije variraju, zato što i dolaze od različitih ljudi. Uglavnom je to neka šokiranost, prepadnutost, zanemelost, bled i uplakan izraz lica... Možda bi najbolje bilo opisati ih kao reakcije s kojima niko ne očekuje da ce napustiti pozorište. Jer, posle naše predstave, niko ne ostaje ravnodušan.

Zbog čega je vaša predstava važna i za svaku narednu godinu?

- Sam čin Drugog svetskog rata je bio pre 70 godina, i jeste, taj rat je izbio iz ekonomske i teritorijalne pohlepe, to jest iz želje za ekonomskom i teritorijalnom dominacijom jedne države. Međutim, nikada ne smemo da zaboravimo ko je glavni krivac za rat - ljudi. Ni manje ni više nego ljudi. I ako neko misli da se ljudska svest promenila na bolje u proteklih 70 godina, treba da postavi sebi jedno pitanje pre svega- Šta bih ja uradio u toj situaciji? E pa, baš zbog tog odgovora (na ciju tajnovitost svako uživa pravo na diskreciju), je bitno da se naša predstava održi na pozorišnom repertoaru. Mi smo tu, da vas podsetimo i onda kad zaboravite,šta je bilo tad- a i na to da je prošlo samo 70 godina, i da postoje delovi sveta u kojima se i dan danas blaži oblici ovog monstruoznog čina dešavaju.

Šta ti je donela 2015?

- Šta je meni donela je vrlo individualno pitanje, stoga bih ga preformulisala u "Šta vam je Dvostruki teret doneo?" Zavidan nivo znanja o Drugom svetskom ratu, učesšće pozorišnoj predstavi, suočavanje sa prošlošću moje porodice, suočavanje sa mojim stavovima o Holokaustu, rad sa neverovatnim ljudima, prilke da pričam sa intelektualcima Srbije, priliku da posetim Jasenovac, poznanstva sa vršnjacima koje intresuje ista tema, i naravno, moje kolege, doživotne prijatelje.

A šta očekuješ od 2016?

- Očekujem da našu predstavu odgleda i ostatak Srbije. Da se čuje za nas u većem jeku, da nam na svakom izvođenju bude puna sala, da nas ljudu stvarno čuju- ne treba nama da nas iko sluša, mi hoćemo da nas čuju.

Imaš li poruku za tvoju generaciju?

- Kao neko ko se trudi da bude objektivan, ne osećam se dovoljno kompententnom da lično poručim nešto mojoj generaciji, jer, i ja sam jedna od njih. Međutim, iskoristiću ovu priliku da im simbolično prenesem reči gospodina Ban Ki-Muna, generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, iz govora koji je održao na konferenciji povodom Međunarodnog dana mladih 2010.godine. Ne zamerite, preneću reči u originalu, a zatim ih prevesti. "Let us acknowledge and celebrate what youth can do to build a safer, more just world. Let us strengthen our efforts to include young people in policies, programs and decision-making processes that benefit their futures and ours."

"Hajde da uvažimo i slavimo ono što mladi mogu učiniti da izgrade bezbedniji, pravedniji svet. Hajde da ojačamo svoje napore u uključivanje mladih ljudi u politiku, programe i procese o donošenju odluka, koje ce koristiti njihovoj budućnosti, i našoj. "

Gde stanuje humanost?

- U nama, u našim bićima, srcima.

Da li je teško biti tinejdžer u Srbiji?

- Pa, što bi narod rekao, ne osećam se baš kao "bubreg u loju". Osećam ogroman hendikep zato što dolazim odakle dolazim, i živim gde živim, jer su današnji kriterijumi i sistemi vrednosti u Srbiji deprimirajuće niski. Mi smo sposobni, željni, ambiciozni, voljni, ali sve vreme osećamo kako nas taj neki povodac oko vrata vuče. I što smo stariji, to on vuče jače. I plašim se da će nas ugušiti taj povodac. A pod “nas”, smatram ljude sa ambicijom i željom za promenom, gradiranjem i uspehom.

Ana Memeti, učenica

Šta misliš, da li ste svojim gostovanjima promenili svest Srbije o užasima Holokausta?

- Svakako. Mnogi su nakon predstave sebi postavili neka pitanja i porazmislili o ovoj temi.

Kakve su reakcije okoline?

- Mnogo ljudi nam se nakon izvođenja javljalo sa različitim komentarima. Bilo je tu naših vršnjaka, ljudi koji su preživeli Holokaust kao i ljudi koji se time bave; reakcije su bile pozitivne, pune poštovanja pre svega zbog teme i načina na koji smo je obradili.

Zbog čega je vaša predstava važna i za svaku narednu godinu?

- Naša predstava nosi veliku poruku svim ljudima. Mislim da smo ovim pokazali da mladi ljudi puni želje za nečim mogu da urade sve i da promene nešto. Ova predstava nije važna samo zbog svoje direktne poruke već i zbog toga.

Šta ti je donela 2015?

- 2015. godina je najvećim delom bila posvećena ovom projektu a njeno ostvarenje donelo mi je puno sreće, poznanstava i pouka.

A šta očekuješ od 2016?

- Želim da završim medicinu. Od ove godine očekujem upis na fakultet čime ću biti stepenik bliža tome.

Mladi ste, hrabri i ozbiljni. Imate li poruku za vašu generaciju?

- Ukoliko u nešto ulozite maksimalni trud i želju za ostvarenjem, uspećete u tome.

Gde stanuje humanost?

- U ljudima.

Šta se u tebi promenilo posle predstave?

- Shvatila sam da se nekada ne treba baviti samo stvarima koje su direktno vezane za nas. Treba izaći iz kalupa i uraditi nešto kako bismo poboljšali društvo u kome živimo.

Da li je teško biti tinejdžer u Srbiji?

- Teško je biti tinejžer bilo gde.

Nina Srdić Hadži-Nešić

Da li ste svojim gostovanjima promenili svest Srbije o užasima Holokausta?

- Možda nismo baš promenili svest naše zemlje o ovoj bitnoj temi, zato što je to dugotrajan i postepen proces, ali verujem da smo uticali na ljude I naveli ih da se zamisle o užasima Drugog svetskog rata.

Kakve su reakcije okoline?

- Naši vršnjaci u početku nisu toliko zainteresovani za temu Holokausta, međutim, uspeli smo da ih nateramo da zaćute i sa punom pažnjom prate predstavu od prvog do poslednjeg minuta. Po završetku dobili smo komentare poput “Ovo je nešto najjače na svetu!!!” Ljudi su uglavnom oduševljeni, i što je još bitnije, zamišljeni, šokirani, potreseni, uplakani… A to nam je posebno drago kad čujemo, zato što tada znamo da smo uspeli da dopremo do njih, a to je jedini način da se užas Holokausta nikada ne ponovi.

Zbog čega je vaša predstava važna i za svaku narednu godinu?

- Naša predstava je jedinstvena zato što se bavi ovom temom, pokreće važna i uvek aktuelna pitanja, i jedino ako ih neprestano postavljamo, i ove, i naredih godina, imamo mogućnost da utičemo na svest ljudi.

Šta ti je donela 2015?

- 2015. nam je donela jedno veliko i divno iskustvo spremanja predstave, njenu premijeru i mogućnost da se obratimo publici i otvoreno iznesemo ono što smo mesecima istraživali, ono što nas je mučilo i što nas i dalje pokreće da pričamo ovu priču. Ova godina nam je donela nova znanja, potresnu posetu Jasenovcu, ali i i dobar provod u letnjoj školi u Novom Vinodolskom, i lepa prijateljstva s obzirom na to da smo se zbližili mi ‘’Teretovci’’.

A šta očekuješ od ove godine?

- Očekujem da budemo još ozbiljniji i bolji, da igramo još svim srcem, i da nastavimo da nižemo uspehe na ovom, ina drugim poljima. Takođe se nadamo novim gostovanjima.

Poruka za tvoju generaciju?

- Uh, više njih… Pre svega preporučujem da budete radoznali i istražujete, da radite na svojim interesovanjima i na neformalnom obrazovanju, zato što su izuzetno bitna za vas tj. nas u ovom periodu.

Gde stanuje humanost?

- U svima nama, samo je treba probuditi iotresti od svih predrasuda koje su se, poput paučine, nakupile na njoj.

Šta se u tebi promenilo posle predstave?

- Dosta toga, pre svega, mislim da sam postala informisana o ovoj temi, zainteresovanija za istoriju grada u kome živim, i za istoriju svakog čoveka shvativši da gotovo svaka porodica ima neku potresnu priču iz tog vremena. Naučila sam da postavljam više pitanja o svetu koji me okružuje i da se oslobodim predrasuda, kao I to da ništa nije crno-belo… Posebno u ratu.

Da li je teško biti tinejdžer u Srbiji?

- Ume da bude, ali snalazimo se.

Ana Stojakov

Kakve su reakcije okoline?

- Znam da su mnogi koji su predstavu videli bili dirnuti i emotivno uzdrmani njenim sadržajem. Činjenica da smo mi, gimnazijalci, aktivno učestvovali u stvaranju ove predstave je dodatno doprinela pozitivnoj reakciji publike. Naravno, bilo je i onih drugih.

Zbog čega je vaša predstava važna i za svaku narednu godinu?

- Zato što neguje istoriju sećanja.

Šta ti je donela 2015?

- Nova znanja, životna iskustva, nova poznanstva i prijateljstva. Lično mi je jedna od najvećih nagrada za uložen trud u 2015. godini tekst gospodina Ivana Ivanjija objavljen u nedeljniku “Vreme”.

A šta očekuješ od ove?

- Volela bih da imamo što veći broj izvođenja i da predstavu vidi što više ljudi.

Imaš li poruku za vašu generaciju?

- Mislite svojom glavom i nemojte ćutati!

Gde stanuje humanost?

- Isto gde i nehumanost, u čoveku.

Šta se u tebi promenilo posle predstave?

- Postala sam tolerantnija i mnogo bolja u grupnom radu.

Da li je teško biti tinejdžer u Srbiji?

- Koliko je teško, toliko je i lepo.

Milena Martinović

Šta misliš, da li ste svojim gostovanjima promenili svest Srbije o užasima Holokausta?

- Svakako smo skrenuli pažnju ljudima koji su odgledali našu predstavu na važnost toga da se žrtve i sam Holokaust nikada ne zaborave.

Kakve su reakcije okoline?

- Reakcije su pozitivne,većini se posebno dopada posebnost izvođenja predstave jer uopšte se ne može uporediti sa nekim uobičajenim dramskim komadom.

Zbog čega je vaša predstava važna i za svaku narednu godinu?

- Važna je zbog svoje teme jer time što posvećujemo pažnju događajima iz prošlosti,doprinosimo tome da ih nikada ne zaboravimo i da se takve greške nikada ne ponove.

Imaš li poruku za vašu generaciju?

- Uporedivši život svojih vršnjaka danas i tokom rata,mogu da zaključim da nikakvi problemi kojima smo okruženi danas ne mogu da se uporede sa onim mukama kroz koje su prolazila deca tokom rata, zato bih svojoj generaciji mogla da poručim da budu zadovoljni time što žive u mirnom periodu!

Gde stanuje humanost?

- Verujem da se humanost nalazi u svakom čoveku,samo što neki nisu tokom odrastanja imali od koga da nauče kako da tu humanost pronađu u sebi i ispolje je na pravi način.

Šta se u tebi promenilo posle predstave?

- Tokom projekta su nam postavljani zahtevi za koje sam mislila da su teški i da neću uspeti da ih rešim, ali sa svakim prevaziđenim problemom sve sam vise bila sigurna da ništa nije nerešivo, tako da mogu da kažem da se to promenilo u meni- naćin na koji posmatram zahteve.

Lana Macura

Šta misliš, da li ste svojim gostovanjima promenili svest Srbije o užasima Holokausta?

- Smatram i nadam se da jesmo. To i jeste bio jedan od glavnih ciljeva ovog projekta.

Zbog čega je vaša predstava važna i za svaku narednu godinu?

- Jer prošlost ne možemo promeniti, a na budućnost imamo i te kakav uticaj.

Šta ti je donela 2015?

- Uglavnom smeh i lepe trenutke. I onih tužnih je naravno bilo, najviše upravo dok smo istraživali materijal za predstavu. Najteži trenutak ove godine za mene je poseta Jasenovcu.

A šta očekuješ od ove?

- Moj omiljeni citat jeste onaj koji kaže da sa neba pada jedino kiša, tako da sam svesna da sama moram da se potrudim ako želim neke promene u životu. Ako baš moram nešto da tražim od Deda Mraza, neka to bude zdravlje.

Imaš li poruku za vašu generaciju?

- Neka slede svoje snove i bore se za njih. I da, neka se obavezno u svojim porodicama raspitaju o precima, jer će sigurno saznati nešto zanimljivo što nisu znali ranije o tim ljudima od kojih potiču.

Gde stanuje humanost?

- U srcu Diane Budisavljević i Hilde Dajč, i mnogih drugih nepoznatih heroja. Oni su znali zašto žive i za koga umiru.

Šta se u tebi promenilo posle predstave?

- Bogatija sam za jedno ogromno iskustvo i mnogo svesnija sveta oko sebe.

Da li je teško biti tinejdžer u Srbiji?

- Nije baš. Ima toliko težih stvari koje nam tek predstoje.

Na sledećoj stranici pročitajte šta kažu njihovi hrabri profesori...

Vaši đaci su vaši...

Biljana Bogojević, prof. srpskog jezika i književnosti: Đaci su inspiracija, zadovoljsto je otkrivati njihov svet, razmišljanja, osećanja.

Jelena Kručičanin, profesorka srpskog jezika i književnosti: Moji đaci su pre svega moja nada da će za nekoliko godina uzeti svet u svoje ruke i početi da ga popravljaju. Oni su i moj ponos – ne postoji mesto na ovom svetu na koje ne mogu da stanem i kažem: “Ovo su moji učenici! Treća beogradska gimnazija!” Oni su moja inspiracija, jer da nisu takvi kakvi jesu – pametni, preduzimljivi, radoznali, odlučni, oštog jezika, požrtvovani, vredni – ne bi bilo ni “Nevidljivih spomenika”, ni nagrada na mnogobrojnim takmičenjima, ni ovog teksta… Oni su jedini smisao što još uvek ostajem i opstajem u sve besmislenijem sistemu obrazovanja i vaspitanja u Srbiji.

Miloš Bajlovski, prof. Istorije: Podstrek da se bavim ovim poslom. Kod većine đaka se oseti želja da razumeju događaje i procese o kojima pričamo što i mene motiviše da budem što bolji u radu sa njima.

Da li ste pomislili da je tema preteška za njih i da li će uspeti da je obrade?

Miloš: Tema je veoma ozbiljna i bolna i za istoričare koji se njome bave. Nasi učenici koji učestvuju u projektu su pokazali veliko interesovanje da saznaju i razumeju tematiku kojom smo se bavili. Tokom rada su otvorena brojna pitanja i nedoumice na koja su dobijali odgovore i od koleginica i mene, takođe i od brojnih saradnika. Lično sam verovao u njih i njihov entuzijazam što se i pokazalo tačnim.

Biljana: Tema Drugog svetskog rata i Holokausta je teška za sve nas. Otkrivali smo da i oni imaju mnogo nedoumica i i da su im nejasne informacije koje su tokom svog školovanja dobili. Zato je bilo važno da sami istražuju, činjenice, sećanja svoje porodice, gledaju filmove, razgovaraju sa svedocima tog vremena. Razgovarali su sa istoričarima, sociolozima koji su se ovim temama bavili. Bilo je važno i ko im to govori, a da samo doose zaključke.

Jelena. Teško je poimati šta je u stanju čovek čoveku da učini, ali ljudi nanose ljudima zlo i čine zločine i posle 70 godina od Drugog svetskog rata i posle 67 godina od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Ne postoji preteška tema, postoji samo dobar ili loš pristup temama. Kroz rad na predstavi “Nevidljivi spomenici” učila sam o Drugom svetskom ratu koji je kroz smutne godine moga školovanja tokom devedesetih prikazivan kontradiktorno i maglovito, a posle je i na neki način tabuiziran, o veličini zločina koji su počinjeni nad ljudima – Jevrejima, Romima, Srbima… Naučila sam da mlade ljude treba podstaći da istražuju, da je najbolji način kada ispitaju sopstvenu porodičnu istoriju i zaključe šta u sebi nose, da je jedino moguće podstaći ih da promišljaju tako što će problem sagledati iz mnogih uglova, a nikako ih ne šokirati snimcima mučenja, mrtvim telima i onom što obično zamišljamo kada pominjemo Holokaust i zločine, već kroz zauzimanje različitih pozicija pobuditi u mladim ljudima saosećanje i humanost. Bilo je straha da će biti preteško, bilo je ćorsokaka, ali smo timski pomoću divnih ljudi iz Bitef teatra, Foruma za primenjenu isotriju, Muzeja istorije Jugoslavije, Gete instituta iz Zagreba, Jevrejskog istorijskog muzeja, Ivana Ivanjija, Dubravke Stojanović i mnogih drugih uspevali da se vratimo na pravi put. Reakcije ljudi iz publike, stalni komentari i divna pisma podrške koja smo dobili pokazuju da smo uspeli!

Čemu ih učte, osim lekcijama predviđenih programom?

Jelena: Pre svega da kritički pristupaju svetu oko sebe, promišljaju, sagledavaju svet iz različitih uglova, pronalaze razumevanje, trude se da razviju saosećanje i da ovaj svet jeste njihov i da od njih zavisi kakav će biti. Da stav: “Nemam ja ništa s tim”,vodi samo i jedino u sunovrat.

Biljana: Važno je da uče kako se uči, da promišljaju o sebi i o svetu u kojem žive, da kritikuju, dovode u pitanje, postavljaju pitanja, dovode u pitanj autoritete, pa i moj.

Miloš: Da budu kritični prema sebi, drugima i društvu uopšte. Da misle svojom glavom.

Najponosniji ste kada...

Biljana: Ponosna sam kada u njihovim očima vidim da osećaju napredak, da su samostalni, da su sposobni da urade neke vrlo važne stvari. Kada mi kažu da im je drago što je neko želeo da čuje šta oni misle.

Jelena: Kada iz moje učionice izađu i uzmu u svoje ruke ono što im se ne sviđa i počnu da to “popravljaju”.

Miloš: Kada se na kraju rada sa njima vidi njihov napredak i sazrevanje u pametne mlade ljude spremne za nove poduhvate.

Ova godina u vama je promenila...

Biljana: U vezi sa radom sa učenicima, ništa se nije promenilo. Oni su potvrdili da kada se mladima da prava šansa oni će dati sve od sebe, odgovorno, posvećeno, svim srcem, čak i ako nam se mišljenja sukobljavaju. Nepravedno su zapostavljeni mladi, stalno ih društvo ostavlja po strani i truje problemima koje generacije pre njih nisu uspele, želele ili imale petlju da reše. Posle rada sa njima osetila sam ogromnu motivaciju da i dalje radim na ovakav način.

Miloš: Veru u mlade ljude. Kada posmatram ucenike, pogotovo djake koji su ucestvovali u projektu pomislim da mozda ipak ima nade za ovu zemlju.

Jelena: Posle svega što smo prošli izučavajući Drugi svetski rat, mesta stradanja u Beogradu, suočavanja sa prošlošću grada u kojem sam rođena i u kojem živim… pune sale Bitef teatra, suze u publici, pa reči najdivnijih pohvala, u Jerusalimu na letnjoj školi u Jad Vašemu sasvim sam utvrdila i čvrsto sebe uverila da je na kraju uvek i u svemu – svetlost. Ta svetlost širi se samo ako si u stanju da pomogneš drugom čoveku u nevolji, bezrezervno, bez straha i bez stida.

Pročitajte i:

TIHI HEROJI 2015. Nataša Kovačević: "Fali mi još samo ljubav mog života!"

TIHI HEROJI 2015. Jovan Simić: "Nađa i ja smo zajedno zaplakali"