Životne priče

Bosonogi nomad: Izuo se i odselio u prašumu!

Mik Džordž je najpre izuo cipele, pustio bradu, ostaviio sve ostalo u modernoj civilizaciji i otišao da živi sam u Pacifik Nortvest Hoh prašumi. Razgovor koji sledi izvorno je objavljen na „Mother Nature Network“:
03.07.2015. - 11:14h

Kakav je bio vaš život pre nego što ste se preselili u šumu? Jeste li imali posao? Jeste li se obrazovali?

Da, kao mehaničar. Takođe sam kopao kanale, cepao drva, prao suđe, i učio Earth Gym (Zemljana gimnastika) vežbe. Maturirao sam u Kubasaki srednjoj školi u Okinavi, u Japanu. Nikad nisam studirao, ali volim da čitam knjige. Ako knjiga ima smisla i ima značaja za Zemlju, ja ću posaditi drvo i darovati knjigu. Ako knjiga nema smisla, ja ću posaditi drvo u njeno ime i iskoristiti je kao (WC) papir ili za potpaljivanje vatre. Moj život je bio otprilike isti kao što je sada - učenje načina hodanja, istraživanje fizičke aktivnosti i pronalazak rešenja za stvaranje aktivnosti koja pronalazi sredinu između divlje i pitome, između zatvorene divljine i zidova moderne pripitomljenosti. Međutim, moram da dodam da nemam bol u stopalima, bol u leđima, a moje srce je jako otkad sam postao bosonogi nomad.

Što je prvo što vas je navelo da odete u šumu?

- Bolele su me noge. Imao sam kriva stopala, plantarni fascitis, deformisane noge. Bolelo me tako jako da sam jedva mogao da hodam, a uvek sam šetao i trčao kako bih se nosio sa stresom modernog života, kako bih pronašao smisao u priči modernog sveta u kojoj sam živeo, a prašuma Hoh je moj dom. Otišao sam kući da izlečim noge. Prateći svoje noge iskoračio sam iz izolacije savremenog sveta i sleteo na zemlju. Rezultati su došli brzo. Ne samo da su mi noge ozdravile, bol u leđima, bol u vratu i, najbolje od svega, bol u srcu je nestala, više nisam bio u slepoj trci, iskoračio sam iz sedećeg, stresnog, punog sedativa, osiguranog življenja u modernom svetu. Jačao sam um u osnovi. Plesao sam kao vatra, trčao kao vetar, postao jak kao kamen i tekao kao voda, jednostavnim činom dodira golih tabana, dopuštajući Zemlji da podučava. To je jednostavna stvar – slediti svoje noge, ali ne dolazi lako. Zemlja će vas pojesti ako ne obraćate pažnju.

Ima li nešto što vam nedostaje iz moderne civilizacije?

- Ne nedostaje mi. Ne postoji način da pobegnete od nje. Stoga sam razvio telesnu fitnes vežbu kako iskoračiti u nju i iz nje, iskoračiti iz zidova, mašina, elektronike, društvenog žamora na neko vreme, prizemljiti se natrag u prirodni tok zemlje, a zatim se vratiti nazad. Na jednom od mojih dugih trkačkih potraga s mojim golim tabanima u visoravnima Olimpusa, dobio sam lekciju od planine. Bilo je to početkom zime. Pao je sneg i skoro sam izgubio prste na nogama. Nisam imao obuću sa sobom. Hodao sam 30 milja. Rasekao sam svoju kožnu jaknu i napravio set mekanih čizama da zaštitim noge. Tada sam shvatio da je bolje promeniti stav i zavet o golim stopalima. To je bila moćna lekcija. Naučio sam značenje i mudrost stare izreke mojih starih: "Nemojte izbaciti bebu van s vodom iz kade".

Koliko su teške zime za vas, sa smanjenim sredstvima?

- To nije uopšte teško. To je avantura i nikad nisam morao da se nosim sa smanjenim izvorom hrane. Samo sledim svoje noge. Ne postoji mnogo toga što ja ne jedem. Ja sam svejed, mogu da jedem raznoliku hranu, što takođe znači da sam naučio kako da postanem sakupljač i dopustio gladi u stomaku da me vodi otkrivanju svih vrsta hrane, posebno biljne. Ali, na primer, naišao bih i na losa kojeg je ubila puma. Kad puma ubije losa, cela šuma dođe da jede. Ja sam učinio isto. Često sakupim s ceste divljač pregaženu automobilima. Mnogi ljudi se boje takve hrane, a ipak jedu sušeno meso… a to je ništa drugo nego osušeno meso na suncu. Dakle, ono što jedem tokom normalne nedelje menja se u zavisnosti od toga na koja ću tri terena poći. No, postoji jedna vrlo “duhovna” hrana koju sam pokušao da zadržim u svojim tajnim skladištima – keks s komadićima čokolade. Moja baka me „navukla“ na njih.

Šta radite ako se razbolite?

- Vatra je jedan od elemenata šume s kojim sam naučio kako da razvijem odnos i koristim ga za lečenje. Još jedan ključni element u lečenju je voda. Uostalom, svi smo hodajuće vreće vode. Shvatio sam onda kada sam bio s ljudima iz grada, dobio bih prehladu ili grip. Otišao bih natrag u moju šumu da pijem vodu i potopim celo telo u ledenu vodu. Moj deda je to nazvao “ljubakanje stopala ledenjaka”. Postoje mnoge vrste gljiva, lekovitog bilja, itd. koje se koriste za lečenje, a ja održavam blizak odnos s onima u zajednicama “Zemlja” koji su svladali umetnost isceljivanja i travarstva, kao što je moj prijatelj Dk Ger.

Da li vam je ovaj način života pojačao poštovanje prema Majci Prirodi?

-Poštovanje je slaba reč za ono što osećam prema Zemlji i za promene koje sam prošao i još prolazim. Do đavola, ja sam tek na početku. Jedna od lekcija koje sam naučio na jednom od mojih dugačkih potraga u divljini bila je da se oslobodimo od polarizacije u savremenom svetu. Ljudi uvek pokušavaju da vas stave u kutiju. Udaljavajući se od nekih udobnosti, navika, fizičkih predmeta kao što su cipele, teknika, zidovi, elektronika, tražio sam šta ima smisla, šta mi odgovara i integracija divljine i pitomosti mi je imala smisla. Dakle, naučio sam da pronalazim i pratim srednji put, srednji način. Nije lako s vremena na vreme pronaći srednji put između modernog sveta i Zemlje. Ali, to je zabavno i avanturistički.

Koji je najbolji i najgori deo ovog načina života?

- Gde god postoji dobro, postoji i loše. To je igra života. Moja strast u životu je istraživanje, angažovanost, izazov i ravnoteža, sve što dolazi u tri terena kroz koje sam prolazim.

Šta biste još želeli da publika zna?

- Samo ustanite, iskoračite iz svoje kutije za cipele i prošetajte kroz stanište, kroz lokalno područje. Kada to učinite, možda ćete početi da primećujete neke jednostavne stvari. Šta će se dogoditi kada počnete da sledite svoje noge? Nemam pojma, niko nema. Znam samo svoju priču. Ali ja isto tako znam ovo: svi smo mi pripovedači, pa se nadam da će ljudi izaći iz cipela dovoljno dugo da osete sećanja, razviju praksu oporavka i započnu obnovu svog hodanja zemljom.

Izvor: Ženski kutak