Kobna trka za Južni pol...

Godine 1911. Englez Robert Skot i Norvežanin Roald Amundsen otpočeli su trku do Južnog pola. Jedan čovek je pobedio; drugi je u tom pokušaju umro.

Skot, kapetan britanske mornarice, poveo je sa sobom četvoricu sunarodnika sa skijama, hranom, vodom i nekoliko ponija. Pokazalo se da su poniji bili greška; jedan po jedan su umirali od hladnoće, pa su Skotovi ljudi morali sami da tegle teške sanke.

Kada su najzad stigli na Južni pol, posle 78 dana, čekalo ih je veliko razočaranje: norveška zastava koju je Amundsen tu ostavio 33 dana ranije. Vraćajući se po zaleđenom bespuću, promrzli i često u bunilu, Skot i njegovi ljudi su, posle jedne jake mećave, umrli od gladi, 18 kilometara od mesta gde su ostavili hranu. Amundsen se, sa svoje strane, bez imalo muke vratio, zahvaljujući brižljivom planiranju i besprekorno sprovedenom planu.“

„Najveća pokretačka snaga ekspedicije bio je Skot, koji me je uvek zadivljavao obimom posla koji je mogao savladati bez ikakvog vidljivog napora; on je u baraci mirno organizovao posao, izračunavao čitave nizove brojki, živo se interesovao za naučni rad stanice, a pored toga bi, onako sasvim uzgred, radio na nekoj iscrnoj raspravi o kakvom zamašnom, nama bliskom problemu; uživao je u svojoj luli i dobroj knjizi, na primer u Brauningu, Hardiju („Tesa“ je bila njegova omiljena knjiga), Golsvordiju.

Rado je prihvatao ideje koje su ostvarljive i svagda je bio spreman da pretresa i najneverovatnije teorije ako bi one na ma koji način mogle poslužiti postavljenom cilju; bio je živa i savremena duha kojim se duboko unosio u svako pitanje prakse i teorije. U suštini privlačna ličnost, s jakim simpatijama i antipatijama, on je s nekoliko ljubaznih i pohvalnih reči od svojih saputnika umeo da stvori svoje prijatelja; nisam poznavao nikoga, ni čoveka ni ženu, ko je mogao biti tako privlačan kad je hteo.

Na putovanju je bio istrajniji od svih ljudi za koje sam čuo. Ljudi uopšte nisu znali ko je Skot sve dok nisu pošli s njim na putovanje. Kad smo se peli uz Birdmorov Lednik, za vreme onih forsiranih marševa išli smo po 17 od 24 časa, a kad smo ustajali ujutru osećali smo se kao da smo tek maločas legli.

U vreme ručka činilo nam se da po podne nećemo moći postići ono što smo postigli pre podne. Ali su šolja čaja i dva dvopeka činili čuda, pa su prva dva časa popodnevnog marša išla sasvimglatko – ustvari, tada smo najviše išli u toku celog dana.

Međutim, posle četiri i po ili pet časova pešačenja već smo motrili da li se Skot osvrće levo i desno, po čemu smo znali da traži neko zgodno mesto za logor. „Stooj!“ povikao bi Skot, a zatim bi se obratio Otsu: „Kako stoji s neprijateljem, Tite?“, na što bi ovaj pun nade odgovorio da je, recimo, sedam sati. „Aha! vrlo dobro, mislim da bismo mogli još malo produžiti“, rekao bi Skot. „Napred!“ Zaustavili bismo se i ulogorili možda tek posle jednog sata ili i više. Ponekad je i sam blizard imao svoje dobre strane. Skot nije mogao čekati. Ma kako blizard bio dobrodošao umornim telima (govorim samo o letnjem putovanju), Skotu je svako odlaganje bilo nepodnošljivo. ….

Engleska poznaje Skota kao heroja, ali malo zna o njemu kao čoveku. On je svakako bi najsnažnija ličnost u našem društvu, koje nije bilo bezbojno, i on bi se svakako isticao u svakom skupu ljudi. Ali od onih koji su ga poznavali samo je nekoliko njih znalo koliko je taj čovek snebivljiv i povučen, i ovo je donekle razlog što je na druge tako često ostavljao pogrešan utisak.

Dodajte tome da je bio osetljiv, ženski osetljiv, toliko da se to već moglo smatrati manom, i biće vam jasno da je ovakvom čoveku vođstvo bilo gotovo pravo mučeništvo…“ (Iz knjige „APSLI ČERI GARARD – NAJGORE PUTOVANJE NA SVETU (JUŽNI POL 1910-13)