Životne priče

Dadilja, a genije fotografije!

Rediteljski prvenac Džona Malufa i Čarli Siskela ‘’U potrazi za Vivijan Majer’’ je više od filma, to je neverovatna priča koja se retko sreće. I u trci je za Oskara.
20.02.2015. - 10:36h

Prvo i glavno pitanje je, naravno, ko je ta Vivijan Majer? I u tome je i poenta. Niko nikada nije čuo za nju. Međutim, zahvaljujući slučajnom otkriću Džona Malufa sada svi imaju priliku da se upoznaju sa ovom čudesnom ženom.

Kada se Maluf zaputio na aukciju u potrazi za predmetima koji bi možda mogli da mu pomognu u jednom istraživanju, nije ni sanjao da će naići na kofer pun nerazvijenih filmova, a oni su, zapravo, krili jednu od najvećih fotografkinja 20. veka.

Vivijan je iza sebe ostavila na stotine hiljada fotografija iz Njujorka 50. i 60. godina prošlog veka, tako da reditelji ovog filma postaju ne samo istraživači već i pravi detektivi. Oni nisu krenuli u misiju samo da otkriju ko je bila ta misteriozna žena već i da upoznaju svet sa njenim radom i donesu joj priznanje kakvo za života nije imala.

Tako Maluf, naš vodič kroz celu ovu priču, kreće na veliki put nalazeći ljude koji su nekada poznavali Vivijan, otkriva istoriju njene porodice, njen način života i kasnije i pomalo mračnu stranu koju je takođe posedovala.

Ono što Vivijan Majer ipak izdvaja u odnosu na druge fotografe jeste njen način života, odnosno njena životna priča. Vivijan Majer je zapravo bila dadilja. Pored ljubavi prema deci, posedovala je nesvakidašnji, potpuno autentični, „sirovi“ talenat za fotografiju.

Naizgled sasvim obična i neupadljiva žena sa šeširom, biciklom i fotoaparatom, Vivijan Majer je, sedmog dana u nedelji kada nije radila, sa sebe skidala odeću dadilje i postajala odličan „lovac“ na trenutke i situacije. Nikada nije govorila o toj sferi svog života, a za ljude iz svog okruženja, ona je bila samo „dadilja“ sa francuskim akcentom.

O njenom privatnom životu se zna veoma malo.

Rođena je 1926. godine u Njujorku u porodici sa austrijskim i francuskim korenima. Porodica joj je omogućila da putuje u Francusku, gde je naučila jezik. Po povratku u SAD 1951. godine, počela je da radi kao dadilja u Čikagu i tim poslom se bavila narednih četrdeset godina.

Živela je veoma skromno, a umrla je praktično na ivici siromaštva. Kako se nije udavala i nije imala naslednika, finansijski joj je, sve do njene smrti 2009. godine (imala je 83. godine), pomagala nekolicina onih kod kojih je radila kao dadilja, plaćajući joj stan i medicinsku negu iz zahvalnosti, ističući da im je Vivijan Majer bila „druga majka“.

Iako su fotografije pronađene pred kraj njenog života, ona ipak nije stigla da uživa u saznanju da je njen talenat vredeo i da njene fotografije danas sa oduševljenjem posmatraju milioni ljudi.

Interesantno je, da je Džon Malof, čovek koji ih je otkrio, pokušao da sa njom stupi u kontakt 2009. godine preko aukcijske kuće, međutim Vivijan Majer je tada bila previše bolesna i taj sastanak nikada nije ugovoren. 

Malof je, posle njene smrti, žaleći što je nije lično upoznao, pokušavao da prikupi što više informacija o njenom životu.

Posetivši čikašku prodavnicu fotografske opreme po imenu „Central Camera“, staru oko 110 godina i razgovarajući sa prodavcima koji se sećaju Vivijan, saznao je da je bila komunikativna, ali da je u toj komunikaciji uvek držala distancu i da nije dozvoljavala da joj se ljudi previše približe.

Malof je uspeo da sazna i imena nekih ljudi kod kojih je Vivijan radila kao dadilja i kojima je ona, takođe bila misterija. Po njihovim rečima, ona nikada, za vreme dok je radila kod njih, nije primila nijedan lični telefonski poziv. Verovala je u socijalizam, oblačila je muške pantalone i cipele, nosila je šešire, nije volela američke filmove, svoje fotografije nikada nije delila sa drugima. 

Fotografije Vivijan Majer se danas najviše porede sa radovima američkog fotografa Harija Kalahana (Harry Callahan 1912-1999), a portreti ljudi i ulični motivi na njenim fotografijama mogu se uporediti i sa maestralnim Džonom Gutmanom (John Gutmann 1905-1998) i tvorcem modernog fotonovinarstva Henri Kartier-Bresonom (Henri Cartier-Bresson 1908-2004). 

Posmatrajući njene fotografije, možemo jasno osetiti posleratni duh Čikaga zabeležen u atmosferi njegovih ulica i izrazima lica njegovih ljudi.

Dve zagrljene devojčice. Tužni klovn. Zamišljeni ulični prosjak sa sendvičem u ruci. Starija gospođa sa neobičnom frizurom koja sedi na autobuskom stajalištu. Ljubavni par koji se drži za ruke, nadajući se da ih niko nije video. Devojka u beloj čipkanoj suknji na biciklu. Stari bračni par koji je  zagrljen zaspao u vozu.

Devojčica, sa kovrdžavom plavom kosom, koja plače sa rukom u ustima. Čovek koji je zaspao u automobilu. Starica koja se raspravlja sa policajcem.

Vivijan Majer i njen odraz u staklu izloga neke od brojnih čikaških prodavnica. Njena senka na asfaltu. Humani, nemi posmatrač koji govori slikama.

Danas, Vivijan Majer nazivaju „Pikasom sa Lajkom“ i „najboljim uličnim fotografom za koga niko nije čuo“.

Ipak, ni nakon gledanja filma, gledalac neće dobiti potpun odgovor ko je bila Vivijan Majer i šta je nju pokretalo da radi to što radi, i postavlja se novo pitanje – koliko takvih nepoznatih, talentovanih i čudesnih ljudi ovaj svet još krije?

Suština poduhvata zvanog ’’U potrazi za Vivijan Majer’’ nisu ni njene fotografije, već ljudi. Pogledajmo oko sebe i zapitaćemo se koliko li je još priča ostalo neispričano.

Ovaj dokumentarac dokazuje da se umetnošću možemo baviti van zvaničnih (kulturnih) institucija, možda je to i jedini način. Bez stega, bez ograničenja, u potpunoj slobodi, daleko od svih.

Izvor: freezonebelgrade, akuzativ.com