Zbogom, poslednji izdanku renesanse...

"Preminuo je Jovan Ćirilov. Čovek koji je verovao da je pozorište važnije od života. Koji je pozorištu stvarao privid da je važnije od života. I životu da je providan kao pozorišni privid. Vitez njegove veličanstvene efemernosti. Čuvar njegove magije. Pozorišni čarobnjak. Uzvišeni filozof pozorišta i trgovac na prljavoj pozorišnoj tezgi. Majstor pozorišne magije i piljar pozorišne atrakcije. Pametnjaković, klovn, cinik i političar. Nežan deda i prgavi dečko. Gospodin Života sa ambasadom u pozorištu. Gospodin Pozorišta sa ambasadom u životu.

Bez granica, sa rukama u džepovima. Sa zlatnom prašinom u džepovima. Sa zlatnom prašinom koja se prosipa iz njegovih bušnih džepova. Po scenama po foajeima po rečima po knjigama po policama po trotoarima po očima po životima i po ne životima i po istoriji. Po nama i po stvarnosti.

Pala je zlatna pozorišna prašina. Zalepila nam se za vidik. Kao suze na kraju dobro skrojenog komada.

Hvala za Magiju, Gospodine."

Jelena Bogavac

Jovan Ćirilov bio je dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, osnivač i umetnički direktor Bitefa, dramaturg Ateljea 212, erudita, poliglota, leksikograf, hroničar društva i teatra, modernista u stalnom ratu s konvencijama – jedna od najvećih ličnosti srpske, jugoslovenski i evropske kulture.

Rođen 30. avgusta 1931. godine u Kikindi, kao jedino dete majke domaćice i oca beležnika, Jovan Ćirilov je još kao beba prvi put ušao u pozorište. Od tada se rodila neraskidiva veza i ljubav koja je trajala do kraja njegovog života, mada je, kako je voleo da kaže, u životu imao i drugih ljubavi.

I prvo Jovanovo sećanje na detinjstvo vezano je za nekoliko trenutaka u pozorištu. U salu u kojoj je danas profesionalno kikindsko pozorište unela ga je kućna pomoćnica. Jovan je, kako je govorio, bio dobro, a ne razmaženo dete i uzoran đak. Znatiželjan i odgovoran od najranijeg detinjstva, upijao je tajne i prirodnih i društvenih nauka, umetnosti, filozofije... Lako je učio i strane jezike. Govorio je nemački, engleski, francuski, španski i italijanski i proučavao kineski. Posle završene škole u Kikindi upisao je i diplomirao filozofiju na Beogradskom univerzitetu 1955. godine.

Već u gimnaziji bio je u izvesnom smislu nedodirljivi autoritet. Tako su i profesori znali da mu se obrate: „Da li si, Jovane, danas raspoložen da odgovaraš?”

Kao tinejdžer nije pravio uobičajene nestašluke, ali je znao da izrazi protest na poseban način. U tim osetljivim pubertetskim godinama razveli su mu se roditelji. U to vreme razvodi su bili retkost, a budući da je Jovan znao da mu je baka po majci izvršila samoubistvo zato što njena familija nije htela da joj dopusti da se razvede i potraži sreću s novim čovekom kojeg je beskrajno volela, bio je posebno osetljiv na novonastalu situaciju. I zato, kada mu se majka zaljubila u drugog čoveka, Jovan mu je nosio njena ljubavna pisma.

„Kada su mi se roditelji razveli, za mene je nastupilo pravo olakšanje. Strašno mi je bilo dok sam prisustvovao njihovim svađama. Dobio sam divnu maćehu i sjajnog očuha. Od njih sam mnogo toga naučio. Od očuha lekara učio sam latinski, a s maćehom koja je znala nekoliko jezika čitao sam Molijera.”

I sam Jovan, zaljubive prirode koju je nasledio od majke, već u gimnaziji imao je nekoliko dužih veza, a onda se pojavila i prva velika ljubav: Maja Marković. Posle završene gimnazije otišao je na studije u Beograd zajedno s Majom. Majom Marković se i oženio odmah posle studija. U to vreme imali su bogat društveni život. Družili su se s Mićom Popovićem, Slobodanom Selenićem, Vokijem Kostićem, Dragoslavom Srejovićem...

„Nije želela da imamo decu. Imali smo jednu sijamsku mačku, posle smo uzeli setera Denisa. Bio je kod nas nekoliko godina, a onda je pobegao. Nekoliko meseci kasnije otišla je i Maja, posle 13 godina braka. Na poslu je srela nekoga ko joj je više odgovarao.”

Ćirilov nije imao više brakova, ali jeste novih ljubavi.

Posle razvoda kod Ćirilova se doselila njegova majka, koja je sa sobom donela i svoje navike koje se nisu uklapale u Jovanove.

Često je prepričavao porodične anegdote. Uvek je gledala njegova gostovanja na televiziji i često mu zamerala što nosi odeću dugih rukava, čak i leti. Kada joj je odgovorio da mu se ne dopada kako mu izgledaju ruke, rekla mu je da onda treba da pokrije i lice.

Od svoje majke nasledio je pored ostalog i prezir prema krupnoj buržoaziji. Ljudi koji ukrašavaju domove nesvesni da novac i lepota nisu obavezno u proporciji okruženi su kičom i šundom.

To je ta nova građanska klasa koja u prvoj generaciji jednostavno nije suptilna. Zato su Jovanov svet bile njegove knjige kojih je imao na hiljade u svom stanu. I sve ih je beskrajno voleo i uvažavao.

Tek što je diplomirao filozofiju, njegov prijatelj Saša Veselinović, novinar Tanjuga, pozvao ga je da radi u „Studentu”. Kao autora zapaženih tekstova, među kojima i pozorišnih i likovnih kritika, mladog Ćirilova zapazio je Milan Dedinac i zadužio Miroslava Belovića da ga formira kao dramaturga, jer na Pozorišnoj akademiji nije postojao taj smer.

Posle je sve išlo logičnim putem, od asistenta dramaturga, osnivača Bitefa do upravnika JDP-a.

Dedincu je zahvalan i što je upoznao svog velikog učitelja Žan-Pola Sartra. Dedinac je, naime, preko svojih francuskih veza uspeo da dovede Sartra u Beograd u proleće 1960. godine na premijeru „Zatočenika iz Altone”.

Ćirilov je najpre radio kao dramaturg Ateljea 212 od 1967. do 1985. godine, da bi u narednih godinu dana u istom svojstvu radio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu prvo kao asistent režije, dramaturg, pa umetnički direktor, a od 1985. do 1999. godine upravnik ove kuće kulture.

Tokom četrnaest upravničkih sezona u JDP-u, podigao je ovu kuću ponovo na visoki svetski nivo, negujući domaće dramsko stvaralaštvo i postavljajući na repertoar velika svetska dela s naglaskom na ona koja su dotad bila nepoznata beogradskoj sceni.

Od samog osnivanja, davne 1967. godine, Jovan Ćirilov bio je umetnički direktor i selektor Bitefa. Kao selektor Bitefa proputovao je mnoge zemlje,bio izuzetan poznavalac svetskog teatra i u Beograd dovodio najveće ansamble i reditelje: Bruka, Bergmana, Grotovskog, PinuBauš, RobertaVilsona, Ronkonija, Nurija Esperta, Ljubimova, Dodina, Living teatar...od kojih su mnogi svoju svetsku slavu počeli sticati u Beogradu.

Jovan Ćirilov bio je pozorišni esejistai kritičar. Pisao je za „Student”, „Politiku”, „Blic”, NIN, „Ludus”, „Delo” i mnoge druge časopise i listove. U novinama je pokretao svoje rubrike: „Pozorištarije”, „Reč nedelje”, „Moji savremenici”, „Dnevnici”.

Bavio se leksikografskim radom i sastavio je nekoliko rečnika. Objavio je roman „Neko vreme u Salcburgu”(1980), dve zbirke poezije „Putovanje po gramatici” i „Uzaludna putovanja” i nekoliko filmskih scenarija. Bio je član Srpskog PEN centra.

Ćirilov je preveo mnoga dela dramske književnosti koja su potom izvedena na scenu. Dobio je i dve Sterijine nagrade, za kritiku i za životno delo, Oktobarsku nagradu grada Beograda za celokupno stvaralaštvo, Nagradu „Joakim Vujić” za doprinos srpskom pozorištu, a Francuska ga je odlikovala Ordenom viteza umetnosti i književnosti. Dve sezone bio je i selektor Međunarodnog festivala u Nansiju, član žiriju za Veliku evropsku nagradu za pozorište ičlan uprave Mitelfesta u Čividaleu, Italija.Predsedavao je nacionalnom komisijom za Unesko (od 2001).

U jednom intervjuu, na pitanje koja je njegova predstava o savršenoj sreći, rekao je: #U ovom nesavršenom svetu sa sumnjivom vrstom živih bića kakvo je homo sapiens, samo budala može verovati u savršenu sreću. Osećanje sreće u životu sam iskusio retko, i to samo kao kratke proplamsaje neke miline u trajanju od nekoliko sekundi, čak i zbog nekih naizgled beznačajnih razloga“.

Mesto i datum komemoracije i sahrane biće naknadno objavljeni.

Izvor: politika