Fridrih Niče: Život po sopstvenim aršinima

Fridrih Niče. Radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva. filolog, esejista.

Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit. Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kjerkegorom.

Rođen je oko deset časova ujutru 15. oktobra 1844. godine godine u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici. Nјegov otac Ludvig i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo četiri godine, što je ostavilo dubok trag na njega.

Godine 1858. stupio je u čuvenu srednju školu u Pforti koja je bila izuzetno stroga i ostavlјala učenicima vrlo malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti.

Godine 1864. stupa na univerzitet u Bonu. Svoju prvobitnu nameru da studira teologiju zamenio je prelaskom na klasičnu filozofiju, a sa prelaskom svog profesora Ričla prelazi i on u Lajpcig.
Tu se prvi put 1865. upoznaje sa spisima Šopenhauera, koji je imao presudan značaj za formiranje njegovog duha. U Lajpcigu se upoznao sa Rihardom Vagnerom, čovekom koji je za njega predstavljao jedan od najkrupnijih događaja u životu, sa čijim je imenom Ničeovo nerazdvojno.

Na studijama, Niče je pokazao izvanredne uspehe, tako da je 1869. godine, dakle u 24. bio izabran za vanrednog profesora na univerzitetu u Bazelu.

U nemačko – francuskom ratu od 1870 – 1871. godine učestvovao je kao bolničar. Uskoro, 1873 godine počinje Ničeova bolest, prvenstveno nervno – psihičke prirode, koja ga prati, često se pojačavajući i otežavajući mu svaki rad, sve do smrti. Pa ipak, on je, zahvaljujući velikim naporima i izvanrednoj duhovnoj snazi, uspeo da intezivno radi i stvara sve do 1889. godine kada je dobio jedan težak nervni slom, posle kog je proživeo u duhovnoj tami sve do 25 avgusta 1900. godine.

Prelomna godina u Ničeovom burnom životu bila je 1882. kada je upoznao Lu Salome. Mada je o ženama pisao sa potcenjivanjem, tvrdeći da su one nežne i dragocene ali opasne igračke predodređene za kućni a ne javni život, diskutabilno je koliko je Niče zaista bio ženomrzac a koliko je takav stav prema ženama u svojim delima iznosio kao bunt zbog neuzvraćene ljubavi jedine žene koju je u životu voleo. Lu Salome.

Upoznali su se na jednoj od večera kod gospođe Melvide fon Majzenburg, čuvenih po uvek novim specijalitetima koje je smišljala njena odlična kuvarica. Jednoj takvoj večeri, kad je poslužena "pečenica Majzenburg", prisustvovao je i Fridrih Niče. Uživao je u ukusnom jelu koje je svesrdno hvalio, ali mu je zastao zalogaj u grlu kada se na vratima pojavila okasnela gošća, dvadesetogodišnja Lu Salome. Ova finska jevrejka bila je ne samo veoma liepa već i obrazovana i načitana devojka.

Upoznavši popularnog pisca kome je tada bilo 38 godina, sa divljenjem i poštovanjem govorila je o njegovom delu koje joj nije bilo nepoznato.

Niče je bio očaran, razoružan, osvojen...

Upoznao ih je njegov prijatelj, biolog Pol Re, sa kojim je Lu tada živela u jednoj nestandardnoj zajednici, komuni koja je podrazumevala čedan život sa odvojenim spavaćim sobama i mogućnošću da im se pridruže i drugi momci i devojke. U trentuku upoznavanja Niče je izgovorio rečenicu: “Koje su nas to zvezde spojile?”, što je, ako imamo na umu o kom filozofu je reč, bilo veoma indikativno.

Mora se reći da se Lu Salome ipak držala uzdržano prema Ničeu, mada mu je posvetila dve pesme, "Bol " i "Molitva životu". Zanesen i opijen ljubavlju, Niče je pisao jednom prijatelju da "Salomina pesma zvuči u meni kao glas koji sam uvek očekivao, još od detinjstva; nijednom je nisam pročitao bez suza."

Pričalo se da je upravo osećanje prema Lu, negova ogromna želja da je osvoji, podstakla književnički potencijal Ničea. Folozof je ne jednom govorio da je ona bila najumnija od svih ljudi koje je poznavao. Na njene stihove Niče je napisao muzičku komediju “Himna životu” i smatra se da je upavo lik Lu Salome iskoristio u “Zaratustri”. Niče je smatrao mladu devojku svojom rođenom dušom: “Ja mislim da je jedina razlika među nama u uzrastu. Mi živimo jednako i mislimo na isti način”, jednom je u bezumlju izgovorio.

Svo troje su živeli u jednoj kući sa odvojenim spavaćim sobama i zajedničkom gostinskom, kao što je Lu i planirala. Kod njih troje posla je bilo preko glave: u tom periodu su mngo čitali, diskutovali, stvarali. Ali emotivna strana zajedničkog života bila je uzbudljiva. Sudeći prema dnevnicima i svedočenjima savremenika, njhov odnos je zaista ostao platonski. Međutim, strasti su ipak nezaustavljivo kipele: prijateljska odanost ničim nije umanjivala ljubavne porive.

Napomenimo i da Lu od prvog momenta nije volela Ničeova sestra Elizabet, žena despotske prirode, ali vrlo ograničena, od koje je čuveni filozof čitavog života bio zavistan. Elizabeta je stalno podsticala brata protiv Lu. I bez nje su Niče i Lu ionako počeli da se spore: pošto mu nije uzvratila ljubav, Niče je od nje zahtevao bezgraničnu odanost, pažnju i saučestvovanje u svakoj njegovoj misli, u svakoj ideji.

Salome se bunila: to je bio brutalni nasrtaj na njenu individualnost. Zategnutost i napetost između njih dvoje je rasla. “Svakih pet dana između nas se događala mala tragedija. Sve što sam Vam o njoj pisao, to je apsurd, i nema nikakve sumnje da nije manje apsurdno ni ovo što Vam sada pišem”, izlivao je ogorčenje Niče, otvarajući dušu u prepisci sa prijateljem Peterom Gastuom.

Filozofa je mučila još od ranije sumnja da su Lu i Re u dogovoru. Bio je ubeđen da se vole, a da njega obmanjuju… Ali, prošlo je još nekoliko meseci dok njihovim odnosima nije došao kraj.

Istina, poslednji udarac je ipak nanela Ničeova zla sestra: ona je Lu napisala grubo i uvredljivo pismo. Podrobnosti iz njega, kao ni posledice tog sukoba nisu sačuvane, ali je u jesen 1875. Niče sam krenuo na putovanje. Neutešni raskid je utrostručio njegovu stvaralačku snagu: u to vreme on je dopisao drugi deo “Zaratustre “ u kojem pažljivi čitalac može primetiti osećanja odbačenog muškarca (Ideš k ženi - ne zaboravi bič!). Lu Salome je ostala i dalje sa Reom, ali njihovi odnosi se nisu promenili - ostali su platonski.

Ostavljen i odbačen, u gnevu i ludilu, Niče je poslao Salome pismo sledeće sadržine:

Lu,
Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećeš,
draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.
Nikada nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti:
neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što je poznato,
bez ukusa, ali naivna u toj mani,
iskrena i pravedna u malim stvarima,
bez upornosti obično.
Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu -
nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju;
bez duha i bez sposobnosti da voli,
u afektu uvek bolesna i blizu ludila,
bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana;
lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti,
mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke -
zver maskirana u kućnog ljubimca;
plemenitost kao trag druženja s plemenitijima; jaka volja, ali nevelik cilj,
bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost,
detinjast egoizam kao rezultat seksualne atrofije i nedozrelosti,
bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta,
puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.

Očajan, Niče je tri puta pokušao da izvrši samoubistvo velikim dozama lekova protiv nesanice i glavobolje. Vremenom, strašan bol zbog neuzvraćene ljubavi postajao je sve slabiji i Niče se oštro suprotstavljao majci i sestri koje su ružno govorile o Lu.

Sa još većim žarom predao se radu i do kraja života nijedna žena nije uspela da ga zainteresuje. Godinu kasnije, u pismu gospođi Majzenburg, Niče je napisao: "Doći ću u sredu na večeru, ali molim vas, nikada me više nemojte poslužiti onom, za mene kobnom, "pečenicom Majzenburg."

A onda je, oko nove 1889. godine, Torinom pukao glas: Fridrih Niče je poludeo. Dugo se nije znalo o pravoj prirodi bolesti jednog od najvećih filozofa svih vremena.

„Uglavnom je to zahvaljujući njegovoj sestri Elizabeti, koja je iz njegove biografije izbacivala sve podatke koji bi mogli da bace loše svetlo na njega, a nije prezala ni od falsifikata. Istina je izbila na videlo tek nekoliko decenija kasnije, kada se saznalo za progresivnu paralizu, kao nastavak sifilisne bolesti nervnog sistema. Tako je jedna polna infekcija iz 21. godine u 45. godini potpuno uništila jednog genija.“ („Psihijatrijske siluete", Vladimir Adamović)

Od svih simptoma Niče je pokazivao nekoliko koji bi govorili u prilog takozvane ekspanzivne forme bolesti: euforično raspoloženje se probijalo skoro iz svake stranice njegovog poslednjeg dela Ecce homo. Pisma koja je uputio prijateljima 1888. ukazuju da je progresivna paraliza ozbiljno zgrabila svoju žrtvu, što se iskazuje kroz brojne lične hvalospeve, tako o svom "Zaratustri" misli da je to najdublje delo koje postoji na nemačkom jeziku, da je čovečanstvu dao najdublju knjigu koju ima, da mu sve postaje lako i sve mu uspeva i stalno pati od suviška dobrog raspoloženja.

Euforija prelazi u frenetičnu aktivnost, koja nagoveštava klimaks oboljenja. Njegovo ponašanje postaje skoro furiozno, šalje telegrame na sve strane, izjavljuje ljubav Kozimi Vagner, a Vilhelmu Drugom preti streljanjem. Najzad, doživljava slom na torinskoj ulici revoltiran ponašanjem jednog kočijaša prema konju od koga uzima bič i šiba ga.

Posle nekoliko agresivnih dana, smešten je u psihijatrijsku kliniku u Bazelu 10. januara 1889. gde je godinu kasnije preminuo.

Po stilu pisanja Niče predstavlja posebnu pojavu u filozofiji. Pisao je u aforizmima, metaforama i kratkim razmišljanjima, ne izgrađujući filozofski sistem poput npr. Hegela. Njegova tema je duboko nezadovoljstvo načinom mišljenja i življenja u njegovom vremenu. Nije raspravljao sa drugim filozofima nego sa usvojenim, uobičajenim “duhom vremena”. Smatrao je da su individualnost i strast potisnuti kulturnim modelom koji podstiče nemisaono uklapanje u postojeći moral i društvene norme. Najpoznatije Ničeove knjige su „Tako je govorio Zaratustra“, „Volja za moć“, „S one strane dobra i zla“ i „Genealogija morala“.