Mirjana Perić: Na vrhovima prstiju do najviših planina

Mirjana Perić je pre 15 godina stala je na „ludi“ kamen koji vodi na najviše planinske vrhove i stigla je čak do hrama grčkih bogova. Punim plućima udiše vazduh dok stoji na Stefaniju, vrhu Olimpa sa kog je Zevs bacao munje i slao oblake. Iza sebe ima više od 50 uspona na vrhove viših od 2 000 m na Balkanu i u Alpima, a ukupan broj svih uspona je sigurno veći od 250! Osim toga, Mirjana je asistent na Elektrotehničkom fakultetu u Nišu i član GSSS.

Ali, vratimo se na početak, na mesto odakle je sve počelo. U detinjstvo.

- Moje detinjstvo bilo je srećno i bezbrižno, prožeto čestim boravcima u prirodi. Živim u Nišu, koji je sa svih strana okružen planinama. Među njima dominira Suva planina, koju je Jovan Cvijić nazivao “Alpi juga Srbije”. Odlazak u to carstvo čistog vazduha predstavljao je odličan „izduvni ventil“ od svakodnevnih obaveza. Pre 15 godina sam se učlanila u planinarski klub “Železničar” iz Niša, što je bila odlična polazna tačka za otkrivanje lepota naše zemlje i moje dalje planinarsko usavršavanje. Od iskusnih, starijih članova upijala sam savete, učila i ubrzo je planinarenje postalo moj način života, a Suva planina je ostala moja oaza mira i tišine, kojoj se rado vraćam.

Pod njenim nogama ostali su svi najviši vrhovi na Balkanu. Potrebna je čelična snaga, a greške se ne praštaju.

- Alpinizam zahteva mnogo veću posvećenost, mnogo više uspona i angažovanja od one koju ja imam. Vrhovi visine iznad 3 000 m, prekriveni snegom tokom cele godine i tehnički zahtevni za uspon privlače mnoge planinare, pa su tako privukli i mene. Pošto sam po prirodi prilično oprezna, nisam želela da se u te “magične” visine uputim samo sa osnovnim planinarskim znanjem. Zbog toga su alpinističke obuke bile korak dalje u mom planinarskom usavršavanju.

Komovi u Crnoj Gori i Ovčarsko-kablarska klisura su lokacije gde sam sticala prva alpinistička znanja i imala sam čast i sreću da mi ih prenosi legenda srpskog alpinizma Slobodan Milovanović Bobi, koji je i danas veoma aktivan. Alpinisitički usponi zahtevaju stalnu koncentraciju i oprez jer se greške ne praštaju. Mislim da mi se to najviše i dopada. Treba voditi računa ne samo o sebi, već i o osobama sa kojima smo u navezi. Mogućnost da ste na steni, tamo gde se ptice gnezde, a ispod vas ponor od 50 i više metara deluje zastrašujuće, ali u isto vreme fascinira.

Mirjana se bavi i alpinizmom i planinarenjem. Razlika je velika, a i rizici su drugačiji. Ipak, svaka od te dve ljubavi Mirjanu čini ispunjenom i srećnom.

- Ljudi obično za pojam ”planinarenje” vezuju isključivo uspon na neki vrh ili šetnju po šumi. Međutim, planinarenje je širi pojam koji obuhvata mnogobrojne aktivnosti i sportske discipline poput izleta i tura na lako pristupačne planine, visokogorstva, speleologije, orijentacije, alpinizma, sportskog penjanja,... Sve one su jasno razdvojene, ali im je zajednički boravak u planini.

Alpinizam se smatra najvećim stepenom dostignuća u planinarstvu. Neophodno je poznavanje različitih tehnika penjanja u suvoj steni i ledu, korišćenje specifične opreme prilikom uspona i spada u grupu sportova sa najvećim faktorom rizika. Alpinista treba da bude spreman da boravi na najnepristupačnijim terenima i u najsurovijim vremenskim uslovima. Da bi se neko bavio alpinizmom neophodno je da ima odličnu fizičku kondiciju, ali i izuzetnu psihičku stabilnost.

Mirjana se pela od Olimpa do Triglava, na svaki vrh koji ju je izazivao. Ipak, jedno iskustvo odredilo je definiciju „planinarenje- pre i posle“.

- Svaki uspon na planinu je izazov za sebe. Nju nikada ne treba potceniti. Za uspešan uspon, pored dobre fizičke kondicije i volje, neophodno je da i vremenski uslovi budu naklonjeni. Ako nije tako, potrebno je biti izuzetno psihički jak, ne dozvoliti da vas planina “ponese” i doneti uvek tešku odluku o odustajanju.

Uspon koji je ostavio utisak na mene je moj prvi odlazak na Alpe, na Trglav (2 864 m), najviši vrh Slovenije. Prvi put sam se tamo susrela sa čeličnim sajlama i klinovima prilikom uspona, upotrebom specifične planinarske opreme, poštovanja pravila “tri tačke oslonca”, strmim liticama i grebenom koji vodi do vrha. Nakon tog uspona, planinarenje delim na dva perioda – pre i posle Triglava.

Stigla je i do Stefanija, Mmitikasa i Skolija, vrhova Olimpa do kojih je skoro nemoguće stići. Do vrhova dostojnih samo bogova. Ipak, najvećim uspehom ovaNišlijka smatra angažman u Gorskoj službi spasavanja. E, tamo ženska noga retko kroči!

- Najveći uspeh, nagrada i neprestani izazov je mogućnost saradnje sa spasiocima Gorske službe spasavanja Srbije. Iza armije naših “planinskih anđela čuvara” stoji višegodišnja tradicija. Biti deo jedne ovakve ekipe sjajnih ljudi je velika čast, ali i izuzetna odgovornost. Oni nesebično i bez ikakvog kompromisa ulažu svoje vreme, svoja znanja, daju sve od sebe kako bi pomogli ljudima u nevolji. Poput “poslednjih Mohikanaca” trude se da očuvaju sve one vrednosti koje su odavno na izdisaju u društvu. Zato već decenijama Gorska služba spasavanja Srbije predstavlja sa punim pravom sinonim za humanost, sigurnost i bezbednost. U svojim redovima služba ima žene koje su angažovane kao saradnice iz oblasti koje su od interesa za GSS (iz medicine, speleologije, alpinizma, informacionih tehnologija, odnosa sa javnošću, marketinga, telekomunikacija, prava,...).

Jedna je od retkih dama koja je imala priliku da rame uz rame sa ovim herojima učestvuje u spašavanju ugroženih u poplavama.

- Svaka intervencija na terenu se ne zaboravlja. Angažovanje spasilaca GSS tokom majskih poplava je nešto što je najsvežije u sećanju. Za osam dana na terenu, naši spasioci su medicinski zbrinuli i evakuisali oko 1 200 stanovnika. Svako od nas je dao maksimum u svom domenu rada. Mogućnost da se pomogne ljudima u nevolji i neverovatno drugarstvo među spasiocima je ono što je po meni glavna karakteristika GSS-a. Mi smo tim. Tokom vežbi spasavanja ili samih spasilačkih akcija ekipa funkcioniše kao jedan, ozbiljnost i odgovornost su uvek na najvišem nivou. Zato je pravo zadovoljstvo i čast biti deo jedne ovakve službe.

Zavisno od vrste uspona i godišnjeg doba razlikuje se i neophodna oprema. Ali, postoji „oprema“ koja je nezamenljiva: prijatelji:

- Najbitnije je imati odgovarajuće cipele za planinarenje, jer su one te koje “čuvaju glavu”. Neophodan je ranac i jakna koja štiti od vetra, kiše i hladnoće. Ne treba zaboraviti ni sitnice koje mogu život da znače u planini – čeonu baterijsku lampu, flašica vode, nož, šibicu i upaljač. I dobru volju, naravno!

Najveći broj mojih prijatelja je upravo iz sveta planinarenja, a oni koji nisu, podržavaju sve moje aktivnosti. Mnogima od njih sam i usadila ljubav ka planinama. Glavni pokretač jeste ljubav. I ništa ne bi bilo moguće bez podrške porodice i prijatelja. Inače, sam asistent na Elektronskom faklutetu u Nišu, a planinarenje i aktivnosti u Gorskoj službi spasavanja su odavno prestali da budu hobi – sada je to način života.