Životne priče

Razvojni put Aleksandra Đorđevića

Saša Đorđević je naš heroj. Svi znamo zašto.
15.09.2014. - 14:50h

Aleksandar Saša Đorđević, poznat i kao Sale Nacionale, uspeo je da do dvadesete godine izraste 190 cm, završi srednju i upiše Višu ekonomsku školu, okiti se titulom prvaka Jugoslavije, kao bek i plejmejker „Partizana“, i kapitenskom trakom juniorske državne reprezentacije.
Sale danas ima 47 godina (26. 08. 1967. ), suprugu Seku i dve ćerke i tim koji je doneo srebro iz Španije. Sašina ekipa druga je na planeti, a on je, kao i svaki pravi gospodin, i dalje skroman. Zato i jeste prvi na našoj listi omiljenih sportista ikada.

Pitam Smiljana Banjca, jednog od najboljih sportskih novinara i komentatora, ko je Saša Đorđević?

- Aleksandar Saša Đorđević je osoba za primer. Čovek koji je svojim talentom, upornošću, kvalitetom i mukotrpnim radom dokazao da nema tajni niti nepremostivih prepreka u nečemu što radiš, što voliš, što te ispunjava. Za njega je košarka život, a život - košarka. Od „dobrog dečka iz kraja“ koji je neumorno tapkao loptu na čuvenom novobeogradskom „ranču“ do velikog šampiona starog kontinenta i sveta. Do zvezda. Sale je unikat „nacionale“, Mi smo njegov,i a On je naš. Kratko i jasno.

Iako ga mnogi smatraju najboljim plejmejkerom srpske i jugoslovenske košarke svih vremena, Aleksandar Đorđević je skroman po pitanju svojih magičnih partija, lucidnih poteza i istorijskih poena kojima je armije navijača činio srećnim i ponosnim.

- Kao igrač nije se plašio nikoga. Prenosio je i delio lopte matematičkom preciznošću, bio je nepogrešiv, inteligentan, uvek sa planom „B“. Kada i on zataji, pronalazi plan „C“ i reši utakmicu. Ukratko, predodređeni lider, vođa i mozak ekipe koji na sebe preuzima odgovornost u najtežim momentima. I kao trener, selektor, svoje prekaljeno iskustvo preneo je ovim junošama. Motivisao ih, od momaka ( a većina ih nije verovala u sopstvene mogućnosti ) napravio super-tim, bez NBA zvezda, bez isticanja pojedinaca.

Svi kao jedan. Jedan, kao svi ostali. To je pravi način, pravi put, i ti momci su znali da nagrade taj dvomesečni trud i nesebično zalaganje. Spartanski.

Da ga njegov tata Bratislav Bata Đorđević još kao klinca nije odveo pod koševe, gde je čak i čuveni Moka Slavnić imao malo vremena da dobaci loptu „simpatičnom klincu“ i da mu ta lopta nije postala omiljena igračka, možda mi sada ne bismo imali šta da napišemo.

Njegova mama Milijana bila je nastavnica fizičkog vaspitanja, a tata Bata Đorđević košarkaški trener i to „Crvene zvezde“, one u kojoj su rasli zlatni dečaci: Moka Slavnić, Simonović, Kapičić, Vučinić, kad je taj klub bio i poslednji put državni prvak.

Batu je posao vodio iz „Rada“ do državne reprezentacije Iraka. Zamislite onda kako mu je bilo kada je tadašnji koordinator "Zvezdinih" selekcija "procenio" Sašu kao neperspektivnog i predložio mu da promeni klub. Eto, tako je sin nekadašnjeg trenera "Crvene zvezde" postao jedan od vodećih igrača njihovog večnog konkurenta - "Partizana".

- Recimo, ukratko, da je počeo u KK „Crvena Zvezda“ 1977. Da je bio i u „Radničkom“ koji je ostao bez dvorane, pa se vratio u „Zvezdu“. Da je, na nagovor drugara Vlade Dragutinovića, prešao u Partizan 1983. godine, da ga je čuveni Moka Slavnić uvrstio u prvi tim sa nepunih 17 godina. U sezoni 1984-85. Sale je „trojkom“ u poslednjim sekundama rešio „večiti derbi“. Ostalo je istorija.

E, te trojke njegove me posebno zanimaju... Ima li dostojnog naslednika među ovim novim herojima?

- Nema nikakve sumnje da su nam „trojkaši“ oduvek bili zaštitni znak. Saletove trojke su nas oduševljavale u ključnim trenucima utakmica protiv Huventuda i Hrvatske ( finale KŠ 1992. I EP 1997.)  Potencijalni „naslednici“ u vidu Teodosića ili Bogdanovića već su tu, tako da će tradicija „bombardera“ iza linije 6,25 biti uspešno nastavljena, ne sumnjam.

Sale pripada generaciji jugoslovenskih košarkaša koji su bili impulsivni na terenu, a smireni i dostojanstveni van njega. Igračku karijeru je završio trećeg jula 2005. godine, ubrzo se otisnuo u trenerske vode i bio je šef stručnog štaba italijanskog prvoligaša „Armani Džins Milano“. Jedan je od jugoslovenskih ambasadora dobre volje i osnivač humanitarne organizacije „Grupe 7“.  Banjac kaže da bi Saletov odgovor na pitanje o najvećem usphu u karijeri bio:
- Da kojim slučajem Saletu lično, postavite to pitanje, rekao bi vam, ne sumnjam – ovaj poslednji, kao selektor reprezentacije Srbije. Ekipe sastavljene od divnih momaka koja je prva, pod tim imenom, osvojila srebrnu medalju na najvećoj svetskoj košarkaškoj smotri. Naravno, pod uslovom da pričamo isključivo o košarci.

Pre Đorđevićevog stupanja na mesto selektora, kaže Banjac, srpska košarka bila je ni tamo ni ovamo. „U vakuumu, takoreći u odumiranju“.

- Loše selektiranje, nedostatak novca, loša ulaganja, zakulisne radnje doveli su do kraha klubova, samim tim i reprezentacije. Teoretičari velikih zavera rekli bi da je regionalna ABA liga upropastila domaće klubove i regionalne centre. Jednim delom su u pravu. Ali, dugogodišnja nebriga, rasprodaja igrača, lažni ugovori, menadžerisanja doveli su do gotovo istrebljenja domaću košarku i klubove. Ne zavaravajmo se ovim trijumfom reprezentacije, jer, košarka u velikim gradskim centrima u Srbiji, pa i u onim manjim, još uvek je ispod svakog dostojanstva.

A onda je došao Aleksandar Đorđević i poveo ih na put do finala. Protiv Amerike, najjače košarkaške reprezentacije na svetu IKADA!

Setimo se kako su ispraćeni, koliko je uopšte medija poslalo svoje novinare i reportere u Španiju. Saplitani su, unapred otpisivani, bez prava da se nadaju, veruju u uspeh. Radili su, gradili i izgradili čaroliju. Jednostavno, verovao sam u njihovu mladost, ali i svojeglavost, mogućnost da, kao relativno nepoznati klinci, među umišljenim „zvezdama“, urade nešto. Iz nama poznatog inata, zašto da ne? I uspeli su, zaista se ponosim njima, lično. Upravo iz tih razloga, ne bih o pojedinačnim kvalitetima igrača. Gledam ih kao tim, porodicu, jer to zaista i jesu.

Ključ za uspeh naših košarkaša leži u timskom radu i u Đorđevićevom autoritetu. Čovek koji nikada nije govorio ružno protiv kolega i saigrača, bez mrlje u karijeri, uspeo je da prenese svoje iskustvo mladim ljudima u našoj reprezentaciji.

- Autoritet, da. Na najpozitivniji, mogući način. Pa, tokom njihovog dvomesečnog pripremnog rada mogli smo da vidimo kako napreduje ta atmosfera, kako se stvara, kreira. Dobra harmonija i međuljudski odnosi su ključ.. Ogromno hvala za opet decom pune košarkaške terene u kraju i širom Srbije. Kao nekada, tapka se narandžasta lopta. To je zasluga „Saletove ekipe“. Sale zna, i ume. Zato je Sale. Omiljen. Svima.