Alex Tselekidis: Moje fotke u „Vogu“, moje srce u filmu...

Čudesna sudbina Alexa Tselekidisa počela je 12. novembra 1996. godine, kada je rođen, od oca Grka i majke Srpkinje. Njegovo detinjstvo obeležila je ljubav prema slikama, a razvila se u francuskoj osnovnoj i britanskoj srednjoj školi koje je pohađao u Beogradu.

- U francuskoj školi smo imali običaj da čitamo stripove, tako da sam kao dete izmišljao priče na osnovu pročitanih stripova. Kao mali, gledajući filmove, uživljavao sam se u taj svet kao da je moja stvarnost. Zamišljao sam da ću jednog dana napraviti nešto slično...

Ipak, njegov talenat se razvio tek u srednjoj školi i to sasvim slučajno.

- Napravio sam nekoliko projekata i u školi nisam izabrao predmet Art (likovno) jer su tamo bile samo devojčice. Igrom slučaja, prisustvovao sam jednom času i pokazao radove profesoru Srđanu Vasiću. On je prepoznao moj talenat, insistirao da odaberem njegov predmet i krenuo da radi ozbiljno sa mnom. Uvek je tražio od mene više, znajući bolje nego ja da to mogu da postignem. To je formiralo moju ličnost, da nikada ne odustajem, ma kakve teškoće bile na mom putu.

Alexa je uvek interesovao proces pravljenja filma, kako sa aspekta ideje, tako i psiholoških stanja. Dugo bi razmišljao kako bi on mogao da uradi jedan.

- Ljubav prema fotografiji i filmu potekla je druženja sa bliskim rođakom sa kojim sam gledao muzičke spotove, koji su nas inspirisali da nešto slično napravimo. Sećam se spota Majkla Džeksona „Triler“ u kom je bila scena snimana na groblju, a u scenografiji je koršćen dim. Dugo smo pokušavali da sami napravimo nešto slično. To me je pokrenulo da se bavim vizualnim efektima.

A put ga je, neočekivano, odveo u „Vog“. Pravi. Italijanski.

- Pre nekoliko godina sam počeo da se interesujem za fotografiju i upoznao sam znatno starijeg fotografa. On je smatrao da je dostigao vrhunac karijere kada su mu objavljene dve fotografije u „Vogu“. Tvrdio je na su moje šanse minimalne, želeći da me odvrati. Rezultat je poznat: objavljeno mi je 15 fotografija! Ipak, fotografija nije na listi mojih prioriteta jer sam sada fokusiran na film.

Kaže, put do uspeha nije bio lak, a porodica mu je, ipak, najveća podrška.

- Sada su svi ponosni i drago im je što me imaju za druga. Na početku, niko (sem mojih roditelja) nije verovao, naročito drugovi u školi, da to što radim vredi.

Na Fakultet „SAE Institute Belgrade“ primljen je kada je imao samo 16 i po godina, zahvaljujući radovima. Planira da dogodine završi faks (šest semestara je koncipirano u dve godine rada bez odmora u vidu raspusta), a potom, nada se i na master u Ameriku „jer je tamo centar filmske industrije“. Alex kaže da je put do uspeha popločan radom i upornošću.

- Uvek sam se bavio sportom. Svaki dan sam trenirao tenis otkako sam pošao u školu sa pet i po godina. Tenis je uticao da neprekidno vežbam i da, ma kako bio umoran, ne prekidam jer ću tada dati maksimum. To je bila odlična vežba za sve što me čeka u životu.

Alex bi voleo da jednog dana on bude uzor drugoj deci.

- Tata mi je branio da igram igrice na računaru, smatrajući to gubljenjem vremena. Govorio je da bih mogao nečim kreativnim da se bavim. Na početku mi je to smetalo, ali sam vremenom shvatio da je u pravu. U tom smislu bih želeo da sam uzor drugoj deci.

Sada uživa u gledanju filmova i učenju.

- Uživam u gledanju neobičnih filmova u kojima kraj ne može da se predvidi. Volim filmove u kojima se prošlost prepliće sa sadašnošću. Omiljeni film mi je „The Curious Case of Benjamin Button“. Obožavam i knjigu „Lovac na zmajeve“. Umetnost je kad shvatiš da su se mnoge neprospavane noći provedene u radu na filmu isplatile jer si doživeo da tvoj rad bude visoko ocenjen.

Ambicija i talenat...

- Ambiciju nosim u sebi ceo život. To me pokreće da budem kreativan. Talenat je... Božiji dar koji mora da se neguje.