Kako je Piksi promenio život jednom dečaku...

Nemanja je rođen pre 27 godina u Gornjem Milanovcu. Kao i svi klinci, više je bio zagrejan za fudbal nego za školu. Tada dvanaestogodišnjak, trenirao je fudbal i bio strastven navijač. To je, kako i biva, rezultiralo i strastvenim čitanjem „Tempa“, dok su se u školi nizali kečevi. Njegovi roditelji, Nebojša i Milka, pokušavali su da ga urazume, ali mali Nemanja sanjao je da postane veliki fudbaler. E, onda im je prekipilo i dali su mu ponudu koju nije mogao da odbije.

- Pošto sam u to vreme imao četiri jedinice u školi, a nisam bio glup nego lenj, nešto se moralo preduzeti. Bilo je to jednog četvrtka 1998. godine. Čitao sam „Tempo“ I video veliki razočaravajući naslov: moj idol Dragan Stojković Piksi oprašta se posle svetskog prvenstva u Francuskoj! Briznuo sam u plač znajući da ga nikad neću videti uživo, dok igra. Videvši koliko to želim, mama me je upitala da li bih želeo da idem na prvenstvo. Ali, pod jednim uslovom. Iz sveg glasa i u neverici rekao sam da bih to najviše želeo na svetu, ali da oni ne umeju da kupe kartu jer tada nije bilo ni interneta ni kreditnih kartica, niti su se karte prodavale u našoj zemlji.

I dok je Nemanja skakao od sreće, Milka i Nebojša izneli su predlog: mali je morao da obeća da će biti vrlo dobar na kraju godine, a oni će ga nagraditi odlaskom na Svetsko prvenstvo da vidi Piksija.

- Nisam verovao! Rekao sam kao Iz topa „Da, da! Hoću! Mogu, ali VI ne možete da ispunite obećanje! Kako ćete da kupite karte? Nije to lako, nemojte da me lažete! Milkica me je pogledala u oči i rekla: "Samo ti obećaj da ćeš biti vrlo dobar i nemoj da brineš“.

Od tog trenutka, Nemanja je svu energiju, euforiju, sreću i radost usmerio na štrebanje. Znao je da jedno dete ne bi moglo više da dobije i prionuo je na knjigu znajući da ima cilj i obećanje roditelja. Za njega, pomisao da će da vidi Piksija i oseti atmosferu najvećeg takmičenja na svetu, bila je čista imaginacija. Osim toga, niko još iz Gornjeg Milanovca nije bio na svetskom prvenstvu!

- Taj osećaj euforije i jeze i danas prolazi kroz mene kad god spomenem to. Završio sam šesti razred i bio vrlo dobar. Otišli smo u Beograd, u restoran „Verige“ i tata je izvadio dve karte za prvenstvo. Plakao sam od sreće i neverice... Na kartama je pisalo: 21. Jun 1998. Allemagne – Yugoslavie (Nemačka – Jugoslavija). Na utakmici, moj idol Piksi je postigao gol, ako se sećate... Posle utakmice, moj veliki tata mi je rekao, a to sam zapamtio do dana današnjeg: "Sada kada smo ovde i kada si postigao veliki cilj, obećaj mi da ćeš, kad porasteš, TI odvesti MENE na Svetsko prvenstvo. U šali sam rekao da hoću i na tome je ostalo.

Od tada je prošlo mnogo godina. Nemanja se sa roditeljima preselio u Beograd, upisao 13. Beogradsku gimnaziju, a fudbal ga je sve manje interesovao. Završio je fakultet, a događaj iz detinjstva sada su prepričavali samo kao zanimljivost i šaljivo podsećanje na obećanje. Nemanju je put odveo iz Beograda na Maltu, a odande u Ameriku i Katar, gde je radio u hotelima. Sada je u Abu Dabiju, u firmi koja gradi velike luksuzne zgrade i hotele, zadužen za uvođenje i podizanje hotelske usluge. Posla je mnogo, a vremena za sećanja malo... Njegov otac u međuvremenu je imao tri baj pasa. Kao i većinu, i njega su devedesete dovele skoro do prosjačkog štapa. Ugašena firma, nervoza, nepravilna ishrana i cigarete oštetili su Nebojšino srce. Ipak, Nemanjin heroj je dobro i uživa u svakom trenutku kada mu sin dođe kući.

- Prošle godine, kada sam došao na odmor, tata je čitao novine i video Kopakabanu plažu. Rekao je: „E, čoveče, kako izgleda ovaj Rio, ja mislim da je san svakog muškarca da ode tamo...“ Ćutao sam i imao na umu obećanje koje sam dao pre 15 godina. 20. avgusta 2013. otvorila se prodaja karata za Brazil 2014. Kupio sam karte za dve utakmice na brazilskoj „Marakani“, avionske karte, obezbedio smeštaj... Prosledio sam tati mejl sa svim rezervacijama i napisao: "Rio i Kopakabana nas čekaju!" 18. juna, uz Božiju pomoć, moj tata Nebojša i ja bićemo na Svetskom prvenstvu u Brazilu, opet zajedno, nakon 16 godina i do novog obećanja.

Možete da zamislite Nebojšinu reakciju! U prvi mah nije mogao da se seti obećanja jednog deteta, ali kada ga je Nemanja podsetio, roditeljski ponos bio je najveći na svetu. Jer, ta 1998. godina, ispunjena obećanja i poverenje koje je tada stvoreno, promenilo je Nemanji život.

- Mislim da me je taj potez usmerio ka tome da, kada nešto zaista želiš i imaš cilj, to je i te kako moguće ostvariti, iako na prvi pogled izgleda nestvarno. To mi se i kasnije dešavalo: moja želja je bila da radim za hotel „Ritz-Carlton“ ili „Hilton“ i radio sam, što me je kasnije dovelo u sadašnju firmu koja je zapravo izgradila „Hilton“ u Dubaiju i gde sam ja kao predstavnik išao u inspekciju i testirao uslugu. Želeo sam da naučim italijanski i da radim u nekom od hotela, seo sam, angažovao profesorku, čitao knjige, putovao... Kada sam konkurisao za te poslove u inostranstvu znao sam da sedim do pet ujutru za lap topom i šaljem CV, otkrivam mejlove direktora, šaljem faksove i pisma... Uvek sam nalazio način da postignem ono što želim. Ne postoji prepreka, osim onih na koje ne možeš da utičeš. To je neverovatan osećaj, za klinca koji trenira fudbal i najveća želja mu je da vidi Piksija. I tata i mama koji daju predlog i kažu da je to moguće, a ustvari ni oni ne znaju kako. Tata i mama su mi pravi drugari i podrška najveća u životu, u pravom smislu, i kada sam bio dobar i kada sam bio loš. Moja životna želja, ipak, jeste da ih pošaljem na kruzer koji plovi 100 dana put oko sveta (smeh). Videćemo, možda za jedno 5-10 godina.

Nemanjina priča je, kaže, primer kako roditelji treba da se postave prema deci. Da ih vole, motivišu, da ih nauče poverenju i značenju reči „obećanje“.

- Želeo sam samo da pokažem šta znači roditeljska ljubav i koliko je očuvanje porodice značajno.