Čovek kome je humanost zanimanje!

Aleksandar Stefanović i njegovi prijatelji Emil Ranković i Stanimir Nikolajev pokrenuli su fantastičnu akciju. Ona se može nazvati "drugi talas" prikupljanja pomoći za ljude nastradale u poplavama. Aleksandar je sasvim slučajno došao na tu ideju:

"Kada je počela akcija pomoći ugroženima volontirao sam na Medicinskom fakultetu. U jednom trenutku je bilo više ljudi nego paketa pa sam objavio nafejsbuku da prevozim pomoć umesto ljudi koji nisu u mogućnosti sami da je dostave. Posle nekoliko dana neki kafići u Novom Sadu su pokrenuli akciju prikupljanja dečijih kolica. Nazvao me je čovek iz Sremske Kamenice i zamolio za prevoz. Poprilično je veliki utisak na mene ostavila njegova ćerkica koja je želela da donira gotovo sve svoje igračke. Dok sam vozio ka centru da predam tu donaciju palo mi je na pamet da je to u stvari drugi talas pomoći, ono što nije neophodno za preživljavanje, ali će svakako biti potrebno u vrlo kratkom roku. Tu se rodila ideja da pomognemo nameštajem. Nazvao sam neke kolege i dogovorili smo se da započenmo celu akciju. Jako mi je drago što me ni jedan jedini nije odbio."

Pošto se Aleksandar bavi tapetarstvom, prvo je pozvao u pomoć svoje kolege, koji su se, kako kaže "svi do jednog" odazvali pozivu. Kada je akcija počela da se razvija, Fejsbuk je služio kao oglasna tabla, a poziv je izgledao ovako:

"Za nekoliko sati poruka je imala kod svakog od nas preko dvesta šerova. Međutim, prava akcija je počela kada su mediji ovo preneli kao vest. Svaki put posle neke objave telefoni bi nam se usijali. Odziv ljudi je stvarno fantastičan i prijatno sam iznenađen koliko su neki voljni da pomognu."

Iako je cela akcija pokrenuta u humanitarne svrhe i oni su naišli na probleme. Najveći problem je bio, a i sada je prevoz nameštaja:

"Nije jedini, ali je ubedljivo najveći: PREVOZ! Apelovali smo putem svih medija da nam pomognu svi koji imaju manji kamion ili veći kombi. S obrom da mi imamo samo dva vozila. Sami smo isfinansirali i gorivo i repromaterijal za popravke, hranu i piće za ljude koji nose, ali su nam budžeti već poprilično ograničeni. Tražio sam pomoć od humanitarnih organizacija, ali su oni imali i previše svojih problema. Onda sam odlučio da moram, bez obzira što nisam želeo i nazvao sam neke političke partije. Iskreno se nadam da će bilo koji od tih poziva uroditi plodom. Ali bih opet ponovio: POTREBNA NAM JE POMOĆ AUTOPREVOZNIKA."

Ipak, pokazalo se kao istinito da "gde deca nisu besna, kuća nije tesna". Aleksandar je objasnio kako su se oni organizovali u poslu:

"Organizovali? Ovo je jedna od lepših anarhija koju sam video… nema šefa, niko ništa ne mora, a svi hoće. Istu stvar sam video i prilikom punjenja džakova sa peskom. Da smo takvi i u normalnim uslovima bili bi bolji od Japanaca. Ono što smo organizovali je manji “call centar”, gde devojke telefoniraju, zakazuju gde i kada možemo da odemo, jer često ljudi nisu kod kuće, pa devojke pokušavaju da naprave najkraće rute kroz grad."

Iako se većina ljudi još nije vratila svojim kućama, dok se šteta na objektima ne sanira, za ove humanitarce se već čulo, pa pozivi upomoć stižu. Da li ste negde već isporučivali nameštaj?

"Kontaktirali su nas već iz Paraćina i Krupnja i tražili pomoć. Paraćinci su rekli da će sami obezbediti prevoz do njih, dok za Krupanj tek moramo da nađemo. Još ništa nismo nosili, jer traju sanacije objekata, dogovorili smo se sa kontakt osobama da nas nazovu kada prve ture budu moguće, da malo rasteretimo magacine. Postoji grupa na Facebook-u: Donirajte nameštaj za poplavljene domove. To su momci iz Beograda koji su se organizovali samostalno, ali smo stupili u kontakt čim smo saznali jedni za druge kako bi zajedno mogli da koordiniramo akcije. Oni nisu iz ove branše, pa je njima pomoć potrebnija nego nama. Molim ljude koji su iz Beograda i okoline da se obrate njima."

Kako sada izgledaju vaši dani?

"Bilo je puno lepih i smešnih situacija… desilo se recimo da sam zvao Gorana, prijatelja koji je vlasnik salona nameštaja 26. Oktobar iz Novog Sada, za kog sam bio suguran da će nam pomoći oko prevoza, ali on me je odbio uz obrazloženje da svi njegovi ljudi trenutno prave pedeset novih ormana, takođe u humanitarne svrhe, i da ga nazovem za nedelju dana ako ne uspem da rešim prevoz, jer će do tada završiti pa će moći da pomognu. Takođe smo imali slučaj gde je jedna žena donirala kompletan nameštaj, vrhunskog kvaliteta, iz stana od stotinak kvadrata koji je želela da proda. Dala nam je ključeve i samo rekla nazovite me kad završite. Tu noć smo radili do 2h. Onda situacija kada su me nazvale tri studentkinje koje su me zamolile da pošaljem mlade i slobodne momke po nameštaj. Kada sam obavestio momke, njih petorica su hteli da idu po jedan ležaj. Nije mi se život puno promenio sem što prepodne radim ono što moram, a kasnije ono što treba. Dobio sam neku medijsku pažnju, ali imam utisak da ne uspevam pravilno da je preusmerim na probleme oko prevoza koje imamo."

Aleksandar je volontirao na Medicinskom fakultetu, punio džakove peskom, ali je vrhunac bio kada je na nagovor sestara otišao da spasava životinje iz Obrenovca:

"Stvarno nisam veliki ljubitelj životinja, kao što to kod nekih ljudi ide do fanatizma. Međutim, moje sestre su rešile da idu u Obrenovac čim je prošao prvi talas poplava. Taj dan sam se vratio sa Medicinskog fakulteta gde smo prikupljali pomoć i vozili je za Crveni krst. Užasno me je bolela glava, pa sam legao malo da odspavam. Međutim, supruga me je probudila pošto su me sestre bezbroj puta zvale telefonom. Roditelji nisu hteli da ih puste da idu same. Morao sam da krenem i ja. Kako smo prilazili Obrenovcu tako se broj vozilia hitne pomoći pod rotacijim povećavao. Tamo je bilo puno policije koja nas je uputila do mesta gde su već prikupili neke životinje. Ubacili smo ih u jedan kombi, a drugim smo, pod policijskom pratnjom, ušli u grad koji je izgledao kao scenografija za neki apokaliptični film. U jednom trenutku je jedan od policajaca rekao da se pomerim i da ce sad on da vozi pošto je na nekim mestima voda bila poprilično duboka. Ono što mi je jako bitno da napomenem je da su ti ljudi tamo bili fantastično organizovani. Čitao sam mnogo kritika na njihov račun, kako nisu hteli da pomognu životinjama i slično. Oni su imali jasna naređenja te noći kada smo mi bili: prvo ljudi, onda ugrožene životinje, a posle one koje su na sigurnom i suvom. Prisustvovao sam situaciji gde je jedan od pripadnika ministarstva unutrašnjih poslova plivao za psom rase Dogo Argentino, a to je poprilično veliki, a može da bude i opasan pas. Nije im bilo svejedno ni kada je u pitanju bio jedan Staford, ali se na kraju ispostavilo da je u pitanju velika maza i da je samo bio preplašen."

Sestre su organizovale i akciju prikupljanja hrane koja je izgledala ovako:

Aleksandar ima poruku za sve one koji žele da pomognu, kao i za one koji ne žele:

"Stvarno se izvinjavam ako nekome smetaju objave akcija, ali nije u pitanju samopromocija, nego to što dobra dela rađaju druga dobra dela, a to je zarazno. Verovatno se ne bih ni setio da pomognemo sa nameštajem da neko nije objavio da želi da pomogne sa dečijim kolicima. Za kraj bih želeo da se zahvalim svima koji su nam pomogli da ovo realizujemo na bilo koji način i da poručim da smo popisali svaki komad nameštaja koji smo za sada dobili i od koga, te da ćemo lično ići na predaju istog i voditi evidenciju kome smo dali da se ne bi desilo da najbolji komadi, a ima jako lepih i skupih, ne bi završili na nečijim vikendicama, a ne kod ljudi kojima je pomoć najpotrebnija."